Рустем и Сухраб

Хп ДР. ФЕХИМ БАЈРАКТАРЕВИЋ

доба, а махом су лирски, који се служе оним сувише сликовитим песничким језиком који ће доцније постати општи. У самом свом почетку новоперсиска лирика узима један мање разумљивији начин изражавања него што је то случај код епских заметака из мало доцнијега времена. За илустрацију овога навешћемо само један пример. Песник Ханзала (око 840.) има овакву љубавну строфу:

Моја драга пали руту на ватри,

Да јој зао поглед не науди;

А већ одавно има руту на жару:

То је младеж на њеном руменом лицу.

Ово је готово неразумљиво без следећег објашњења: да се сачува од урока, баца се рута на ватру, али Ханзалиној драгој то не треба, јер је рута у ње младеж, а ватра њезин образ, па јој ни једно ни

друго не треба.

Персиска династија, Саманиди (901—999.), са столицом у граду Бухари, нарочито је потпомагала развитак народне литературе и културе и сила се песника појавило у ово доба. С обзиром на наш главни циљ, нас могу, разуме се, само они донекле интересовати који су макар у чему у вези са Фирдусијем. То су Абу-Шукђр и Рудеги. Абу-Шуктр се сматра као први представник епскога стила. Од њега су нам се сачували тек поједини одломци за које се мисли да су делови једне песничке приповетке, а стил им је, како смо мало пре наговестили, врло природан, наиван и једноставан. О другоме песнику морамо мало више рећи. Рудеги (од прилике 880—954.) је уопште први већи персиски песник, „Адам песник4“, како Персијанци веле, или „персиски Чосер“, како Енглези воле да кажу. Он је, по причању, испевао више од милион стихова и био је један од оних ретких песника који су се својим стиховима обогатили: кнез Наср ![ је сваку његову похвалну касиду сухим златом награђивао. Поред Рудегијеве невероватне плодности која подсећа на Лопе де Вегу, до нас је доспело само неколико хиљада његових стихова, па и од његова