Рустем и Сухраб

ФИРДУСИЈЕВ ЖИВОТ И ДЕЛА Х!

посве приближили њеној новој периоди и самом Фирдусију. Да почнемо с тим како је Персија постала арапско-муслиманска и како се развила #080персиска литература.

Битком код Кадисије (636.), за халифе Омера (Омара), освојише Арапи западни део Персије, а за његова наследника Османа подлеже и источна Персија навали освајача. Арапи заузеше не само земљу, него уведоше у њу и своју веру, ислам, и арапски језик, на коме је Куран и цело богослужење. За кратко време, арапски језик завлада готово искључиво. Персијанци, од природе даровити, доскора почеше и певати на овом језику и у више прилика надмашише и саме Арапе. ИМ овај пут се видело да су Персијанци јаки индивидуалисти, који и кад присвоје туђе форме даду им ипак свој садржај, нешто специфично своје. Поред свега што су примили од Арапа веру, писмо, метрику и масу арапских речи, они су ипак сачували свој дух и своје схватање које је потпуно различно од онога у семитских Арапа. Ово се нарочито испољава у вери. Персиски ислам није исто што арапски или турски. Персијанци су га на свој начин схватили и протумачили, и у томе тако далеко отишли да према осталим муслиманима чине шизму или неку врсту протестантизма у исламу. Док се наиме други муслимани држе доста строго суне, т.ј. традиције из Мухамедових времена, дотле Персијанци поступају са њом много слободније, па се стога за разлику од сунита (присташа суне) зову шишти, тито би се могло превести „секташи“.

Кад су Арапи освојили Персију поставили су своје намеснике да њоме управљају, и народни живот је био умртвљен, а поготову народна књижевност. Ипак они делови Персије који су били удаљенији од Багдада, као центра арапске власти, живели су слободнијим животом и тамо је национални дух био отпорнији и агилнији. Упоредо с политичким дизањем почела се будити и персиска књижевност („персиска обнова“). Има више песника из овога