Рустем и Сухраб

Х ДР. ФЕХИМ БАЈРАКТАРЕВИЋ

ског карактера, тако је и средњеперсиска или пехлевиска (од прилике 250. пре Христа до 650. после Христа). Према подацима Енглеза Е. В. Веста, једнога од највећих пехлевиста уопште, верска књижевност има око 587.000 речи, а сви пехлевиски текстови броје само око 41.000 речи, дакле тек четрнаести део верске књижевности. Сачувана су само прозна дела, чији је стил једноставан и већином сух, дидактичан и досадан.

Међу верским делима је једно од најважнијих Бундехеш, што значи „темељ, основ“. То је нека врста космогоније која се наслања на Авесшу, али на њене изгубљене делове. Интересантније. је дело Арша Впраф-наме, т. |. Књига о Арша Вирафу која садржи опис његова пута у рај и пакао, мада је и она посве теолошка: главна је ствар приказати паклене муке и тим деловати на људе да се чувају греха. У новије доба су неки (Ј. Хес) указивали на ову књигу као на узор Дантеове Божанствене Комедије. Поред овога има још у пехлевиској литератури и превода из Авесше, на пример пехлевиски Вендидад, пехлевиска Јасна. Како је уопште немогуће разумети Авесшу без помоћи пехлевиских превода и коментара, ова су дела од велике важности.

Од оно мало сачуваних свешовних дела на пехлевиском језику ваља најпре истакнути Споменкњигу о Зерпру и Књигу о Ардеширу; обе су епскога карактера, нека врста историскога романа и послужиле су као врела за Шахнаму. За наш циљ. је ово од нарочите важности. Још би већу вредност у овом погледу имало једно друго пехлевиско дело да се до данас потпуно сачувало, а то је Худајнаме т.ј. Књига владара. Из арапских врела сазнајемо, да је овај приказ персиске историје састављен у УП веку и да је средином УШ века преведен на арапски, али данас нема ни оригинала ни превода, изузевши поједине изводе из последњега.

Бацивши овако летимичан поглед на стару и средњу периоду персиске литературе, ми смо се