Рустем и Сухраб

ХХХ ДР. ФЕХИМ БАЈРАКТАРЕВИЋ

слично као Милтон израђујући свој Изгубљени Рај, истрајао до конца и, како легенда хоће, након једанаест година живота у Газни, довршио је своје главно дело. (Он сам вели о том, на завршетку Шахнаме, ово:

„Тридесет и пет година је прошло преко овога пролазнога света, како се ја трудим и мучим да добијем награду. Али сав тај труд и мука били су узалуд и ових тридесет и пет година нису ми ништа донеле. Данас се мој живот приближава својој осамдесетој години, а моје наде одједанпут ишчезоше. Ја сам довршио историју Јездегирда (то је задњи Сасановић) на Ардов дан, месеца Сефендаренда; кад је протекло пет пута осамдесет година по хиџри, ја сам довршио ову краљевску књигу (Шахнаму)!“ — Ови подаци одговарају, по нашем календару, 25. фебруару 1010. године.

На горње стихове Фирдуси одмах надовезује "хвалу шаху Махмуду: „Ја му остављам као успомену овај спев који броји шест пута по десет хи-љада дистиха! Ето, сад је овај славни спев завршен, а сјај моје славе ће свет обасјати. Ја нећу умрети, моје ће име остати бесмртно, јер сам посејао семе лепе речи! Свако ко је разуман, паметан и добар, благосиљаће моју успомену када мене не буде више!“

Али иза довршења Шахнаме Фирдусија су чекала јоше већа страдања и разочарења. Већ према ономе што смо досада чули, тешко је било очекивати да ће песник добити обећану награду од «султана. И заиста, завидници и непријатељи подгрејали су сада све пређашње клевете и приговоре, а како је шах био несталан, фанатичан и тврд, у "томе су најзад и — успели. Као главног непријатеља песникова легенда означује везира Хасана Мејмендија, мада је он дошао на власт тек 1010. или 1011. године, дакле кад су односи између шаха и песника били вероватно већ прекинути. По другим "версијама, Мејменди је био за Фирдусија, а поменути Ајаз против; ова двојица имају увек противне улоге. Али је претежно мишљење да је ШМејменди