Рустем и Сухраб

ФИРДУСИЈЕВ ЖИВОТ И ДЕЛА | ХХХШ

подсећа мало на Молиера после смрти оба генија је снашла иста судбина: Молиера нису хтели католички свештеници сахранити, јер је био проклет од париског надбискупа и јер се пре смрти није одрекао глумачкога сталежа, а Фирдусија не хтедоше хоџе благословити на гробу, јер је „славио обожаватеље огња“ (= Зороастријанце). И да се обави верска церемонија над Французом, требало је да дође миг из Версаља а да се наш Персијанац благослови, морао га је врховни шејх у Тусу, по имену Гургани, уснити следеће ноћи у рају, одевена у свето зелено рухо и са круном од смарагда на глави. Кад се ревносни шејх овоме иу сну зачудио и упитао анђела који чува рај, како је Фирдуси као јеретик тамо доспео, онда му овај одговори: То му је награда за оне стихове у којима Бога овако слави

Што има највише и најдубље у свету, то си Ти,

Ја не знам што си Ти, али што постоји то си Ти!

И тек после оваког сна, шејх је обавио уобичајену молитву на гробу нашега песника кога су покопали на његову имању, тихо и скромно, као што ће, неколико векова доцније, и највећег француског драматичара сахранити без икаква сјаја, у сами сумрак дана.

Али легенда није још свршена, него наставља како се шах покајао за неправду коју је нанео песнику и како му је послао обећану своту злата и почасно одело са осталим даровима. Само истога часа кад је каравана која је све ово носила, улазила на једна градска врата, на друга су износили Фирдусија да га покопају. У Хајнеа који је ову легенду слободно обрадио, тај лрамски призор је овако опеван (превод је од Змаја):

(Осам дана, осам ноћи греду Док стигоше Тусу на погледу.

Светла свита дуго се отегла, Са севера у Тус је уљегла.

Бубањ бубња, свирка не оклева, А свечана-песма се попева

ПРЕДГОВОР 3