Рустем и Сухраб

ХХХН ДР. ФЕХИМ БАЈРАКТАРЕВИЋ

одредивши 20.000 динара за његову главу. Али је овај, срећом, био толико одмакао да га нису могли стигнути.

Отсада је готово немогуће пратити живот нашега песника. Неки биографи хоће, да је он тада отишао у Херат и ту се сакривао пола године код једног књижара, а одатле да је отишао у Табаристан и тек код тамошњег кнеза Шехријара написао сатиру. Овај је хтео песника умирити, зато му откупи сатиру и наговори га да је уништи, осим тобоже неколико стихова. По другим вестима, Фирдуси је из Газне побегао у Мазендеран, а одатле у Багдад где га је тадашњи абасидски халиф Кадир Билах (991—1031.) врло лепо примио, јер се и тамо за њ чуло. Халифов везир му даде стан у својој кући и ту он спева више арапских касида и свој други персиски еп Јусуф и Зулејха.

Чим је шах Махмуд сазнао да се Фирдуси налази у Багдаду, затражи од халифа да му га изручи. Кадир Билах није хтео, по тој истој версији, да се огреши о гостопримство, и одби Махмудов захтев, али пошто се бојао његове освете, саветује песнику да се уклони из Багдада. Фирдуси онда оде у Кухистан, тамошњем намеснику Насир-Леку који му је увек био наклоњен. И заиста, Насир-Лек га не само лепо прими и угости, него још покуша и да га са шахом измири. Овај је, током времена, постао попустљивији, бар према легенди, и Фирдуси је мислио да се сме вратити у свој завичај. Али кратко време иза доласка у Тус, док је ишао једнога дана кроз чаршију, чује како једно дете пева познате стихове из његове сатире (129—132):

Јер да је краљу и отац краљ био, Круном од злата би ме окрунио,

Да му је мати од племена била, До колена бих сребра, злата имб!

У тај час му изађе пред очи сав узрок његове несреће и то га сећање тако силно потресе да је пао у несвест. Кад су га однели кући, издахне своју велику душу (иза 1020. године). Овај напрасни крај