Рустем и Сухраб

ФИРДУСИЈЕВ ЖИВОТ И ДЕЛА ХХХМН

Тус. Додуше, и у самој ГПахнами има неповољних алузија на Махмуда, али тако прикривених и далеких, да се песник увек могао извинити и друкчије их протумачити. Али са сатиром ствар стоји посве друкчије, она је најнепосреднији напад на самога шаха и на његов недостојни поступак. Карактеристично је да у овој ствари и сама легенда колеба док пушта кнеза Шехријара да сатиру од Фирдусија откупи и да је уништи целу осим тобоже неколико стихова. Међутим, она је у главном сачувана и не сумња се у њену аутентичност.

Што легенда говори о Фирдусијеву боравку у Багдаду и другим појединостима у вези с овим, то је само прича, него је истина да се песник, побегавши из Махмудове власти, склонио код његових љутих непријатеља, владара из династије Бујида који су владали западном половином Персије иу својој власти држали и сами Багдад, јер је тамошњи халиф био само верски поглавица, готово без икакве световне власти. Бујиди су били фанатични шиити и Фирдуси је код њих могао дуже време остати само тако што је певаоо чисто правоверном предмету. А такав је првенствено поменути романтичнопобожни еп Јусуф и Зулејха, спеван према библиској легенди о прекрасном Јосифу и Петефријевој (Потифаревој) жени.

Других поузданих вести о песникову животу код Бујида нема, али је сигурно да их је најзад оставио и вратио се у Тус. Да ли му тамошња клима није пријала, или га Бујиди нису довољно пазили, или га је можда и чежња за родним местом довукла, не зна се, али је врло вероватно да је сазнао да се сме вратити. Сигурно је да је умро у Тусу и да је сахрањен на свом имању. То је било одмах иза 1020. или најдоцније 1025. У ономе што се прича о хоџи Гурганију може да буде нешто истине. Исто тако није искључено да је шах Махмуд најзад увидео своју неправду и да се смиловао на старца песника, па му и богате дарове послао, али да каравана стигне баш у исти час кад су Фир-