Рустем и Сухраб

СХУШ ДР. ФЕХИМ БАЈРАКТАРЕВИЋ

облику Шахнаме од 999. године. Традиција додуше: прича да је принц Бајсунгур, унук гласовитога Тимура (Тамерлана), наредио 1425-26., да се изради један критички текст Шахнаме и да јој се напише предговор, али модерна наука не може веровати у праве критичарске способности људи око овога тимуридског мецене. С обзиром на то да је у његовој библиотеци радило четрдесет калиграфа и неколико миниатуриста (сликара), претежно је мишљење да је то био само лепо написан и украшен; примерак.

Што је најгоре, не може се одредити у каквом: односу стоје поједини рукописи, јер издавачи ништа. не веле о својим изворима, а огромни обим епа готово искључује поређење и контролу. Тако главни услови за критику текста недостају. Ни естетско. мерило не може се с поузданошћу употребити, јер,. коликогод је Фирдуси био велик песник, могуће је да се каткад повео за укусом свога доба и своје“ околине; а сем тога укуси су уопште врло различни, а нарочито између Истока и Запада. У Европи је ово мерило употребљавао горе поменути Фридрих Рикерт: који стих му није изгледао леп, он га је одмах прогласио да није аутентичан и није: га ни преводио!

Како је већ наговештено, ориентални научници нису ни у чем битно допринели да нам Шахнаму критички и филолошки осветле, Бајсунгуров покушај не може се озбиљно узети. Све што је у овом: погледу на Истоку учињено, то је да постоји више: извода из Шахнаме у стиховима, или измешаних са стиховима и прозом (такав је на пр. Тевекулбегов, у Индији, из ХИП века). Једног потпуног коментара на персиску епопеју нема и није га ваљда никад ни било. Свакако, њен обим је могао да од тога одврати, али је могуће да су источњаци мислили да је у њој све јасно и без коментара. Ипак су лек– сикографи још рано почели тумачити поједине теже изразе у њој, а у ХУП веку је Абдулкадир ал-Баг-