Рустем и Сухраб

ФИРДУСИЈЕВ ЖИВОТ И ДЕЛА УМ

природне и језичне границе старога Ирана, а политичке су сезале много даље, све донде докле је моћ персиских краљева допирала. Под утицајем климатских екстрема и врло опора тла, које захтева много напора и труда да донесе плода, Персијанци су постали један снажан, стасит и храбар народ са великим политичким и душевним способностима. Довољно је подсетити само на то да су они основали једну од највећих монархија старога века. А колике су им душевне способности опажа се, тако рећи, на сваком кораку и у њиховој великој и разноликој литератури.

Већ по имену Иран („земља Аријаца“) види се да су Персијанци свесни и поносни што спадају у ону велику групу народа која се зове индоевроиска, и којој се прибрајају, поред Индијаца у Азији, и готово сви европски народи, па и Славени. У прастаро доба ови су народи скупа живели, али су се после разишли; међутим Индијци и Иранци су најдуже заједно остали и најкасније су се раставили једни од других. Из ове заједничке културне периоде која се зове ариска и која је давно у преисториско доба завршена, остало је и Иранцима и Индијцима много заједничких црта у верском схватању, а још више у језику, јер су стари индиски и стари ирански језик у најстарије доба тако један другом слични да изгледају више као два дијалекта истог језичног стабла него као два разна језика.

После се ирански језик наравно самостално развијао. У том развоју можемо разликовати три периоде: стару, средњу и нову. Стара периода обухвата језик Авесте (то је Заратустрина библија) и језик старих персиских натписа, према томе језици из ове периоде зову се авесшски односно овај други старо-персиски. У средњој периоди свога развоја, персиски се језик зове средње-персиски или Пехлеви а ново-персиски или кратко персиски је најновија фаза овога развоја.

Важно је истакнути да се персиски у свакој од ове три периоде служио другим фисмом. Тако