Савремена улога државне управе у спремању земље за рат

своје државе, а ово је од судбоносног значаја, нарочито за време ратова, када се, иначе подносе тешки морални и физички губици, због чега психологија маса постаје подложна разним могућим субверзивним утицањима против поретка и против државе. Наша Уредба о резервама хране, од јула 1939 године добар је законодавни поступак. Ова Уредба предвиђа сва три начина: државни, самоуправни и појединачни потхват домаћинстава, и појединих лица. Приговор: да остварење ових резерава хране захтева ангажовање великих финансиских средстава и знатнога парата за управљање не сме бити пресудан за ометање извођења ове идеје. Јер, шта је важније од исхране народа и његове војне силе, нарочито у рату? Државе, у којима се овоме питању не поклања довољна пажња срљају у велику опасност, у тешким временима криза исхране у миру, а тим више у времену опште ратне кризе. Не сме се заборавити ни дубоки смисао наше хришћанске свакодневне молитве: „Хлеб наш насушни“. Мала је ствар милијарде новаца потребних за стварање резерава хране, како изложих, када је у питању опстанак нације, опстанак њезине војне силе, и опстанак државе. Јер, не сме се губити из вида да ове резерве хране престављају и трајну вредност, која се собом исплаћује; то је иста вредност као и девизе; још већа је вредност од златне подлоге државног новца, јер ова је подлога рачунске природе, затворена у трезорима банака, док је храна посведневна, насушна, потреба, која се увек може и уновчити. Ако сва ова храна није потребна а цене су јој у иностранству повољне она се може и пуштати из земље, са строгим прорачуном да се извесне количине могу поуздано попунити властитим средствима, из земље. Резерве хране, у исто су време моћно средство у рукама државе за парирање шпекулације у земљи, у временима неродних година, или у приликама политичких затезања и изненађења. И у овоме правцу имамо потврде у појединачним појавама у нашој Краљевини, за време пшеничне кризе у 1938 год., као и у априлу 1939 године (у Скопљу). И сама ова улога резерава хране довољна је да оправда њезино постојање. Остварење ових резерава хране треба да се врши по устаљеном плану, срачунатом на извесно раздобље. По нашим приликама ово би се могло остварити најдаље за 4—5 година. Тако