Свети Сава као проповедник Српске православне цркве : са прилогом његових проповеди

: .

_ МАЗАНМИ 4Ппостолњскоо Благод тик, ихеже оученим и лико_ СТОЛИНИТА СБОБЕШТЕНИКЕ ГАКИШИ се“ (стр. 177). Теодосије прича нам да је Ов. Симеон, када је · после свог одречења од престола владалачког дошао у Св. Гору, и кад га је Св. Сава са неколико речи као оца и старца утешпио, заплакао се п рекао: „ен Господи мом, си оутроко мог, и азб сихб ради ккећућ шстаВИКЊ ТЕБЋ единомоу Пприлкпих се, что же кбздам Ти, шТЕ соуетнадго мира шко истркгша ме, и-сице (0 доуши моси Болиши и троудиши се» Блдгослокенњ штњ Кога ТА И ДЕБ, Књ иже родил се еси, не мог чедо, НЕ Боже чедо“ (стр. 45). Овим речима сам отац Савин признаје, да је Св. Сава још од рођења био са необичним даровима као чедо божје а нарочито са даром слаткоречитости пи проповедништва, чиме је он тако п утицао на оца, да се он не само по доласку свом у Св. Гору, на речи Св. Саве, од велике милине заплакао п назвао га чедом божјим, него се чак одрекао п престола свог и дошао за сином у Св. Гору, да као смерни калуђер Симеон буде оученикњ и послоушникњ смноу (стр. 55). Св. Сава својим проповедништвом и беседништвом умео је тако занети п придобити људе да је то заиста једна необична појава и реткост, што је својствено само великим проповедницима п беседницима. После свог оца он је свог брата Стевана Првовенчаног толико придобио за себе, да овај није могао без њега живети п мислио је, да ће п земља пропасти без Светог Саве, п да се миро пз моштију њиховог оца неће да излива зато, што Св. Сава на позив Отеванов неће да дође из Св. Горе у Србију (стр. 119). Он својом проповеђу над моштима (Св. Спмеона мири завађену браћу — Стевана п Вукана — „ико пооучентемк скетдго Какканоу кнезоу зазрЖти си и стидкти се штв прЕстоуплвеним запокћди штњче“ (стр. 97). Он својом слаткоречитошћу придобија за себе патријарха Ђермана пимпоратора визашшјеког Тодора Ласкара, те ови одобравају да српска црква буде самостална п има свог архиепископа п ако »царњ свиа слашакњ, глко прбмкни лице скос кмешкааго ради прошента,.... многбе же ради мМовке, сже Књ скетомоу царњ имћаше, срамлшше се его, еже исоулоученемњ прошента скрвкна его штвпоустити, прошенте скетомоу свкрвшдењ“ (стр. 130—131). Мисија Св. Саве