Свети Сава у народном веровању и предању : једна од лако остварљивих дужности према просветитељу нашем

16 И ____

—- __воле мрсан дан, да би се одужили као што треба и као што — желе. па НЕ

— Како ова заједничка и заветинска слављења Св. Саве све — _више слабе због множења школа и све јачег развијања свето-_ о савских прослава и забава са просветно-добротворним циљевима, то би, понављам, нарочито потребно било њих што скорије описати и спасти -од заборава оно, што се још очувало

2., бв. Сава као заштитник заната

Проучавање занатлијских, еснафских, или, како су војвођани примили да кажу цеховских слава или пирова, како се понегде у јужним и источним крајевима специјално ово слављење назива, интересантно је с верске и с етничке стране, а и за налажење порекла и за историју развоја наше домаће радиности и ван земљорадње и сточарства. У току последњих · деценија фабричке израђевине све више потискују занате наше, неке су оне и сасвим већ изгубиле. И они занати, који

се с борбом одржавају, немају више оног значаја утицајних = и руководних друштвених организација, па и провођење слава њихових губи ону своју патријархалну лепоту и узвишеност. Зато треба што скорије пописати све, што старински мајстори памте и причају, а старији свештеници знају о некадашњем - заједничком и посебном, по кућама сваког занатлије, прослав| љању светог заштитника њиховог занимања и животног из—- вора. И данас сви еснафи одржавају прослављење свога патрона, па уводе славе и нова сталешка удруживања, Али се и ове славе, као и домаће по варошима, модерирају, и, сем резања и ломљења колача, мало чега имају од оне топлине и душевности осталих врста српских слава (домаћих и општих црквених, сеоских, заветинских), које стално занављају дух и веру по нашим селима, нарочито по онима, која. су склоњенија од путева и већих вароши, а тиме и од увођења туђих именданских и рођенданских посећивања и дочекивања, управо трке и јурњаве, која изводи из обичаја од векова наслеђене и, питоме разумности, начине провођења ових свечаних дана. Важно би било записати оно, што се види и зна о чисто нашим сеоским занатима, па све до ситнице и то, како они _ славе своје светитеље. Нас у овом случају специјално интересује прослављање Св. Саве, као заштитника заната. Нарочиту пажњу и размишљање заслужује то, што Св. Саву славе наша три по преимућству домаћа заната, самарџијски, опанчарски и ужарски, као и занати бељарски (ћебеџијски), и кожарски (табачки). Оно што се о томе по радионицама и ћеранама ових заната и приликом слављења, прво из пијетета према своме заштитнику, а затим ради поуке и забаве, прича,