Свети Сава у народном веровању и предању : једна од лако остварљивих дужности према просветитељу нашем

18 – Е слава. Прве године окупације (1916.) дошао им је бугарски свештеник!) на славу, присуствовао сечењу колача и после обреда стао говорити, како су их свакојако Срби нагнали да празнују Св. Саву, а да су раније можда празновали другог ког општег светитеља. За ондашње бугарско слепило ни призренци нису били Срби! На то му је овај старац одговорио, __ како самарџаје од памтивека празнују свога Св. Саву зато, "што је он много путовао по нардду, истина већином пешке, апостолски, али је понекад и јахао и носили су му књиге и Годежде на самарном коњу. Да би и коњу лакши био товар, а и да га не би убивао и рањавио самар, Свети Сава је показао, како треба самар прерадити и удобно поставити. Зато га, казао је, и ми самарџије славимо као свога учитеља и заштитника. Друге године, веле, чинодејствовао је бугарски свештеник при резању еснафског колача, а није више питао, зашто

баш српског Св. Саву славе.

Ћебеџије, али како се они српски зову бељари (бјељари), који се занат још одржао у Босни, славе Св. Саву, као заштитника свога заната, „зато, што је Св. Сава научио, како се вуна брзо да уредити и научио их је узимати вукабојну, т.ј. шаку вуне од онога, коме ћебеџија пуца (дрнда, растрише) вуну“.>) -

Овај је занат у главноме израђивао белове за потплаћивање, потшивањ- седла и самара и за подметање под 986, да се не би рањавио седланик. Да ли у заједничкој слави ова наша два домаћа заната треба у ствари тражити реалне везе између њих и њиховог патрона» У прилог таквог размишљања и марљивог испитивања код остатака од ова наша два заната навешћу и ово. Више Хилендара нашеђ у Св. Гори, у месту званом Спасова Вода, одакле полази водовод за манастир, показују зидове, остатке од радионице и ваљавице, где се до новијих времена прерађивала вуна, плеле, ткале и ваљале ситније вунене израђевине, а нарочито оне мекане светогорске камилавке, за некад многољудни Хилендар и његове многе метохе. И ову је радионицу, по предању онамо шњем, основао био Св. Сава, а она је била готово то исто,

1) И у Призрену се бугарски свештеници нису могли бар према цркви и окупираној српској братији својој показати бољи од осталих. Било их је троје: Захарија Попов, Милеви Маников. Чим су дошли с војском, поред „осталих испада, двојица од њих одјурили су у цркву (Св. Спаса, коју су гркомани држали, да изврше претрес. Угледав једну урамљену икону Св. Николе •без натписа, напали су грчке свештенике да је униште, јер је то, веле, Св. „Сава српски. Једва су свештеници икону спасли, али су је из цркве морали жанети. Е

з) „Босанска Вила“ за 1888. г., стр. 329.