Свети Сава у народном веровању и предању : једна од лако остварљивих дужности према просветитељу нашем

Наши еснафи су у старини били свуда, а у Старој Србији = Македонији и данассу главни ктитатори и приложници цркава · и манастира. Готово у свима: манастирима подизали су велике конаке и сваки за се украсио и намештајем снабдео по једну собу, у коју одседају, кад» еснафи једном или дваред дођу на богомољу и у госте, буду по неколико дана и богато обдаре манастир из еснафске касе и сваки појединачно. -

Ужарски занат у Врању, као један од најјачих, био је главни ктитор манастира Св. Прохора Пчињског, а врањској саборној цркви (завршеној и освећеној 1858. г.) приложио је највеће звоно. Све иконе на иконостасу ове цркве, израђене у 1859.—1860. години од стране скопско-кумановско-врањског зографа Дича Дебранца, родом из села Тресонча, махом су приложили еснафи врањски. Али на најугледнијем месту је, на самом иконостасу с десне стране, до главних престоних икона и у величини истих, икона Св. Саве, коју је 25. новембра 1859. године приложио „еснафђ 'ожарски“. С леве стране је према њој Св. Прохор Пчињски. Св. Сава, дакле, отпочиње, а Св. Прохор завршава ред престоних икона. У дну ове велике иконе Св. Саве виси мања икона његова, за целивање. Обе су једне израде са потпуно црномањастим лицем светитеља, онако, како је изображен Св. Сава на многим старим иконама и фрескама по Светој Гори. На великој икони држи Св. Сава отворено еванђеље са стиховима: „рече Господ, не входчи дверми“, итд. а не „АзЗђ есмљ пастврљ добри“, како се иначе обично изображава. У дну ове иконе исписан је тропар, али ни један од два тропара Св. Сави из Србљака, т.ј. ни „Пути вводашцагу вђ жизнђ-“, ни „Православ!а наставниче“, него један од других општих светитељских тропара — „Правило вђрв“, са уметком „отче Саво, моли спастиси душамљђ нашимњђ.“ Значи да се јако развијено слављење Св. Саве и многа предања о њему у нашем народу онога краја, у самој цркви није обновило кроз школу и штампани Србљак, нити утицајем из доста далеког дотада ослобођеног дела Србије, него природно и сопственом иницијативом, извршеном религиозно-родољубивом еволуцијом у самом народу и народном свештенству, које, немајући специјалне црквене службе своме земаљском идеалу и небеском посреднику, узима и за њега тропар, синтезу духовних врлина дотичног светитеља и жељеног од њега вишњег ходатајства, из опште службе- светитељске.

Израда иконостаса врањске цркве извршена је у годинама, када се већ отпочела била борба око црквеног питања између Грка и Бугара. За будни србизам старих врањанаца карактеристично је, што су икону Св. Саве уврстили међу престоне иконе, а икону Св. Кирила и Методија, учитеља словенских, узетих већ онда од стране бугарске пропаганде