Свети Сава у народном веровању и предању : једна од лако остварљивих дужности према просветитељу нашем

па и на чување свога рођеног | патрона. То је још одмах по ослобођењу један од проницљивих путника по новим крајевима приметио. Он каже: „Налазим, да је раса у целом врањском округу боља од оне око Лесковца и у Пустој Реци. Одмах на први поглед види се, да су бољи Срби:и физиономија, говор и одело. све им је српскије. А што их одликује више од свију других у Новој Србији, то је жива свест о историјској прошлости својој, о српском имену своме“. ..“)

Није тај случај са другим једним центром производње и прераде кудеље, са Лесковцем и његовом, далеко обилнијом у богатој моравској земљи, околином. Имајући доста и то добре земље, сељаци лесковачки нису имали потребе у оноликој мери одавати се занатској производњи и ићи на зараду, као што је случај са врањским крајем, који је прерађивао сву своју кудељу, па је и лесковачка ради тога извожена у Врање.

- Занат је ограничен био на варош Лесковац, а он је, у близини Ниша и прво огрчене, затим од стране егзархије присвојене епископије његове, свакојако и у сузбијању култа српских светитеља подлегао туђинштини, те видимо, да лесковачки ужарски еснаф празнује Велику Госпођу, аналого познатом факту, да и посрбљене породице цинцара колониста

_по нашим крајевима махом славе Богородичине празнике), нарочито Ваведење, којих су дана, до примања славе, месили панагију (пресвету). Иначе не знам случаја, да који еснаф слави Богородичин празник, него махом светитеља, у чијем житију или другој каквој околности око њега и његовог празника налазе какве везе са својим занатом или неки символични повод за слављење.

Испитивање о времену ове смене славе достојно би било пажње онамошњих свештеника. Да би и Велику Госпођу, као своју еснафску славу слободније, у молитви, здравицама, раз-

_ говорима и патриотској песми потпуно српски могли прославити, лесковачки ужари су до ослобођења (1877.), како ми је казивао Гавра Поповић, парох бунушки, прослављали своју еснафску славу код цркве села Конопнице, у ср. власотиначком, која такође празнује Вел. Госпођу, као храмовску славу своју. Поред тога, што је село ово с оне, десне, стране Мораве удаљено било од погледа и посете лесковачких Турака и што је и иначе напредно било (имало је школу још од 1866. г.), одводило их је тамо и то, што се село зове Конопница, блиско

1) Мита Ракић, Из Нове Србије, „Отаџбина“ за 1880. г., књ. М, стр. 54. и'59.

2) Породице грчког порекла, опет, обично су, утапајући се буј околину своју, узимале за славу имендан свога овдашњег родоначалника. Зато их је највише светојовановаца и светодимитријеваца,