Свети Сава у народном веровању и предању : једна од лако остварљивих дужности према просветитељу нашем

60

по реду празновања, после Богојављења и Св. Јована каже: „Свети Саво, учитељу, — помозите!) _ =

____ Народ је створио и свој молитвени обред, који мајка врши с дететом пред његов први полазак у школу, у коме на питање мајкино: „ко те учи“, оно одговара: „Бог и Свети Сава“) Па и у лепим редовним народним молитвама, што их на челу своје чељади изговарају домаћини у очи празника, још се шире обраћа Св. Сави за подршку у верим поштењу. Например ,„..Св, Саво, српски учитељу, српски просветитељу, научи ме Богу се молити, научи ме истину говорити, научи ме зло не творити,..““>) У другој народној молитви моли се Бог, Господ Ристос, Св. Илија, Св. Пантелија, Огњена Марија, Св. Спас, па завршава: „Св, Саво, српски просветитељу и учитељу, научи ме Бога молити, Божју вољу творити и по

правди живети.“•") МИ ово нам посведочава јединство између

народне душе и народне цркве, између народа и црквених свештенослужилаца. Док су последњи састављали и, Србину тако миле и угодне, народне јуначке песме (Вук Караџић поименице указује извесне духовнике као састављаче појединих јуначких песама), дотле је и народ, ево, као уздарје

зато, стварао свој молбани канон Св. Сави.

Од православних Срба примили су још из старине нарочито уважење према светињи нашег просветитеља и успомени на њега и наши католици, а још јаче очували свој пијетет према Св. Сави они од њих, који су силом разних околности за време тешке прошлости наше преведени из православља у католиштво. Ово поштовање прешло је из народаину литературу: у путописе, појетске саставе, па и агиографију наше браће западне вероисповести, а преко њих и у даљи свет. Бенедикт Рамберти, тајник владе млетачке, у опису путовања свога за Цариград из 1534. год, каже, како су, после Пријепоља, прошли „манастир Св. Саве, јако велик и добар, где живе српски. калуђери, живе и одевају се на грчки, а говоре словенски. Показују путницима тело Св. Саве, које је још цело'и лепо, а већу им милост дају Турци и Жидови, него ли Хришћани.“%) Јаков Галмотшић, властелин дубровачки (1623.—1680.), поклисар, посланик републике дубровачке у Цариграду и Риму, доцније и кнез републике, у свом епском спеву Дубровник Поновљен, после судбоносног у

ђ) Како народ васпитавл у вери, Босанска Вила; год. УШ., 1893., стр. 285. 5

%) Ж. Маринковић, свештеник у Веснику Српске Цркве, год. ХХХ. 1925., стр.-56. - У

8) Босанска Вина, г. ХУП 1902., стр. 351.

+) Тамо, год. 11, 1888., стр. 118.

5) Каа Јигозоџепзке АБадетеје Хпапозн г Отјетозн, Кпј. 1, Ог. Рефаг МаТкомто, Ритооатја ро Ваапзкот Рошогови, стр. 214. и 216.