Светозар Марковић. Његов живот, рад и идеје.

ПЛАВА |

ДЕТИЊСТВО И ШКОЛОВАЊЕ У СРБИЈИ.

ПОРОДИЦА. —- ОСНОВНА ШКОЛА У РЕКОВЦУ И ЈАГОДИНИ. —— ГИМНАЗИЈА У КРАГУЈЕВЦУ И У БЕОГРАДУ. — НА ВЕЛИКОЈ ШКОЛИ. —— ОДЛАЗАК НА СТРАНУ.

Као и толике породице у данашњој Србији, тако и породица Марковића доселила се из Старе Србије, са Косова, по једној породичној традицији, из Старога Колашина у Новопазарском Санџаку, по другој породичној традицији. По убиству једнога Турчина који им је отео сестру, три брата, Марко, Маринко и Рашко, пребегну у Србију, у Левач, у садашњем округу моравском. Још око 1871 било је у селу Доњој Сабанти на петнаест кућа Марковића, потомака Маркових, а поред тога још и других изданака те куће у неколико левачких села. Пребегавши у Србију, у добу око 1820 године, Марко је собом повео и малога сина Радоја, оца Светозара Марковића.

О својој породици и о своме оцу, Светозар Марковић је писао својој пријатељици Анки Нинковић, из Јагодине, 12 августа 1873, објашњавајући јој наступе прекости и жестокости у своме карактеру: „У мојим жилама тече арнаутска крв... Мој је деда по оцу био ајдук 20 година; он је био тако љут човек да му је једном моја баба морала да вада опанке око куће, као што се коњи вадају...

# Припослано Јефрема Марковића, поручника у оставци, сад трговца у Београду. Раденић, 1871, бр. 49, стр. 202, СВЕТОЗАР МАРКОВИЂ Ц