Светозар Марковић. Његов живот, рад и идеје.

8 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

рђаву успомену и црним бојама насликао их у своме чланку Како су нас вастипали. Једини наставник који је уносио нешто ново, напредније и човечније у своја предавања био је млади републиканац Стојан Бошковић, и само о њему Марковић добро говори у својим успоменама са ђачких клупа.

Какви су били наставници, таква је била и настава, мртва, формалистичка, кобна по самосталан развитак младих духова. „Општи, грдни недостатак, прича Марковић, у свима предметима које су нама предавали, био је тај: што у њима није било ничега што би могло пробуДити наш ум, који је био савршено успаван системом васпитавања у нижим разредима. Кога је могла да побуди на мишљење реторика и поезија с њиховом сувопарном схоластиком; или пребројање „фантазије“, „слога“ и „полета“ у српској литератури; или набрајање имена и година у општој историји. Наш мозак није био употребљаван. Е, па шта је природније и могло бити, но да је остао савршено неразвит“.: Још боље слика ондашњу београдску гимназију, „бледу и бедну авет полу-класичког доба“, Марковићев вршњак и доцнији једномишљеник Милан М. Радовановић. Школа је тада била: да се носе окови полицијског „запта“, да се трпи морално и физичко злостављање, сав тежак притисак школекасарне и школе-казамата „која голуба премеће у лисицу, која у човеку убија све умне способности до кретенизма, која тиху нарав и слабачку грађу у гроб полаже, а енергију на робију тера, и која струју слободног мишљења у правац порока окреће“,2

Поред свега тога, у тој тешкој духовној атмосфера, у тој школи у којој се све свело на речи форму, Светозар Марковић се ипак духовно развијао и показивао своје ве-

1 Целокупна дела, св. УШ, стр. 40.

8 Др. Ернст Хекел: Природна историја постања. Превод Алексе М. Радовановића. Предговор Милана М. Радовановића. Београд, 1875, стр. ХШУ.