Светозар Марковић. Његов живот, рад и идеје.

СВЕТОЗАР МАРКОВИЋ 241

биле давно еманциповане као и мушки. Еманципација састоји се у томе, да човек, био он женско или мушко, сматра себе као самосталну личност, да је вољан џ моћан да живи, и ради по своме уверењу; а за то је потребно да има своје уверење и своју вољу. Женска која је стала на ту висину, она је еманципована, она је кадра да живи и да се бори за своја начела. Па макар палау борби, она је живила као слободан човек“. И Марковић оштро говори о „практично еманципованим шарлатанкињама,“ о оним сујетним женама код којих преостаје „жеља за блеском, за парадирањем, за допадањем публици и мушкињу,“ и код којих може „и докторска диплома да постане шлеп и шињон“.

Његово схватање жене има нечега чистог, готовог аскетског. Он је далеко од ослобођене жене како је схватала Млада Немачка: „слободна страст, слободна љубав, слободна жена“. Од Руса му је остала нека готово религиозна целомудреност и идеализам. Као оснивач какве религиозне секте, он проповеда „невиност и чистоту у полним односима“, он хоће да између човека и жене увек буду „чисти, нежни, братимски и сестрински односи, па били они у полним одношајима или не“. И само на те основе може се ставити „заједничко живљење и заједничко васпитање разних полова од детињства“, „општа симпатија и дружба међу свима члановима социјалистичкога друштва“. Као сен-симонисти он придаје жени велики морализаторски, готово искупитељски значај у друштву: душом облагорођена, духом ослобођена жена доказује му „да је наравствени преображај људства заиста могућан, да оно светло и чисто друштво коме ми социјалисте тежимо, није сан, није утопија. То показује у исто време какву велику улогу у великом наравственом преображају човечанства имате ви женскиње,

ви које сте чисте и свете, ви које нисте упрљане блатом овог друштва“.:

1 Целокуина дела, УП, 78.

СВЕТОЗАР МАРКОВИЋ 16