Светозар Марковић. Његов живот, рад и идеје.

СВЕТОЗАР МАРКОВИЋ 245

скога, да најзад, силом прилика, принуђен на еклектизам у идејама и на опортуност у акцији, доспе до радикалнога демократизма, који је, до душе, имао даљи социјални идеал, али који је ишао за непосредним и сместа остварљивим резултатима. Не успевајући на пољу организације варошких привредних слојева, он је у своме социјалном идеализму учинио апел на школовану младеж, а у својим практичним преокупацијама сву пажњу обратио на политичко освештавање сељачких маса. На тај начин, посејавши прво семе модерног социјализма, он је положио солидан темељ за оснивање једне велике и моћне демократске странке, идеолошке за интелигенцију, готово класне за сељаке.

На своја слаба и упала плећа он је био узео један титански терет. Готово сам у почетку, „сам против свију“, како вели, млад, нов, непознат, окружен са неколико сасвим младих људи који су тек улазили у живот, он је смело, дрско, изазивачки, ушао у борбу са свима организованим силама у Србији: са монархијом готово апсолутном, са бирократијом која је као каква мора притискивала целу земљу, са либерализмом који је имао уза се готово све интелектуалне и напредније елементе. За неколико година Марковић је успео да из темеља уздрма ауторитет династије и монархије, да на супрот бирократији стави целу једну одлучну демократску странку, да либерализму преотме владу над духовима и да нове нараштаје упути новим правцем. Тај његов рад, како сам вели, изазвао је „силно одобравање и силно порицање“, и требало је имати јаку душу и велику храброст те истрајати у тој тешкој и опасној борби. Он је био тип човека од убеђења, апостола по руском узору, вође који је не само показивао пут но и лично давао пример, једног савршеног борца за идеју „без страха и прекора“. То је био идеалан вођа једног напреднога покрета.

На једном месту писао је он: „Ми смо троповедници начела, критичари, м лао је све“. И такве људе практичне раднике идеја, треба судити само по постигнутим резул-