Светозар Марковић. Његов живот, рад и идеје.

959 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

У таквом односу био је радикализам и социјализам у Србији крајем осамдесетих година. 1888 године нашла се на Великој Школи једна генерација која је као свој идеал истакла враћање ка идејама Светозара Марковића. У пролеће те године петнаестак великошколаца, међу којима: Јаша Продановић, Милорад Митровић, Настас Петровић, Миленко Вукићевић, Андра Филиповић, Богдан Јанковић, оснују Одбор за издавање целокуптиг дела пок. Светозара Марковића. На позив за скупљање претплате, одзив је био слаб, и прва књига изишла је тек крајем децембра 1888. У то доба почели су се у политичком животу Србије одигравати важни догађаји, и они су у Београду затекли једну активну и прилично многобројну социјалистичку ђачку групу. Када је радикална странка 22 децембра 1888 примила нови устав, „од корица до корица“, како је као услов поставио краљ Милан, млада генерација, напредна великошколска омладина, неопредељено радикално-социјалистичка, била је врло онезадовољена тим компромисом. Великошколци су уложили протест код радикалног посланичког клуба, и из њихових редова изишао је у Дневном Листу (1889, бр. 57) чланак Светозар Марковић и Омладина. У том чланку ударило се на млитавост, попустљивост и опортунизам радикалне странке, и енергично се тражило враћање идеалима Светозара Марковића, демократској ортодоксији, потпуном, интегралном демократском програму „од корица до корица“. „Нама је потребно, вели се ту, недати да се забораве Светозареве тежње, да се не заборави дух и начин његова рада. Нама је нужно да васкрсавамо Светозара, и да слошки пођемо трагом његових мисли и осећања“. У тим идејама великошколци напишу и у великом броју потпишу један меморандум радикалном посланичком клубу, тражећи да се владару не чине никакви уступци, но да се тражи потпуно остварење демократског програма. Тај акт падне у руке полицији, и школска и полицијска власт казни главне потписнике, неке домаћим и школским затвором, а неке прогонством из Београда.