Светозар Марковић. Његов живот, рад и идеје.

256 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

„26 фебругра учињен је светао помен Аристиду некористољубља, Соломону мудрости, Хусу пожртвовања, Србину Великану Светозару Марковићу. Али не, то је тек почетак помена — помен Светозару Марковићу учиниће Српски Народ тек онда када уреди своје друштво по начелима које Светозар исповедаше“,

Од деведесетих година утицај Светозара Марковића стално слаби. И у радикалним и у социјалистичким круговима њега замењују други интереси и други идеали. Радикална странка у колико је напредовала у ширини у толико је губила у дубини. Поставши једна чисто политична странка, сводећи све више свој програм на прост либерални конституционализам, ослабљена недемократским и аривистичким млађим елементима, као какав обогаћени скоројевић она се почела стидети свога социјалистичког порекла и свога духовнога родитеља. Када је странкин орган Објеж 1890 препоручио Грађански Буквар Ристе Стојаковића, где су Марковићеве идеје проглашене за „заблуде“, Драгиша Станојевић је патетично узвикнуо: „И тако, и Светозара Марковића искључише из народне радикалне странке... Колико је часова на часовнику твоме, о странко радикална Глухо доба...“ : Када је ЗанатлијскоРаднички Савез 1895 прослављао двадесетогодишњицу Светозара Марковића, Одјек ни једном речју није поменуо ни тај помен ни тај датум у опште.

Нешто се поново осетио утицај Светозара Марковића у обнови српскога радикализма почетком ХХ века, приликом стварања самосталне радикалне странке. Програм странке су писали и радикално-демократски правац су јој дали два негдашња социјалиста, Јован Жујовић, један од првих следбеника и другова Светозара Марковића, и Јаша Продановић, бивши уредник Народне Мисли. У програмном говору, држаном на збору самосталних радикала у Јагодини 10 августа 1903 године, одмах у почетку излагања главних идеја напредне српске демократије,

7 Глусо боба у радикалној странци. Београд, 1891, стр. 116