Светозар Марковић. Његов живот, рад и идеје.

262 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

ситуације у толиким државама европским, сви ти представници прошлости у чијим је рукама власт и сила, испречили су се пред свима политичким и социјалним реформама у корист народних маса. Црква не само да није обезоружана, но, прилагодивши се новим условима живота, усвојивши начине модерне борбе, остаје господар душа и вођ савести милиона и милиона душа у најпросвећенијим државама. Националне подвојеност: нису никад биле тако заоштрене, и никада народи једни према другим нису стајали тако пуни мржње и готови на борбу до истребљења. Милитаризам је захватио све земље, републике као и монархије, најнапредније као и најназадније; милиарде народнога рада иду на „оружани мир“; војничка каста је јача но што је некада било, и опште је осећање да се свет налази пред великом буром каква се није видела од Наполеонових ратова. У таквим приликама није могуће имати ону веру Светозара Марковића у блиску и пуну победу светске демократије и идеја слободе, правде и мира. И као сваки други, и више но други, зато што смо мали и угрожени, ми у првом реду морамо водити политику националног егоизма, чувања своје коже.

Из истих разлога националне консервације — која је изнад свега — и после скупих искустава у нашем политичком животу, ми данас на многе ствари гледамо скептичније и обазривије но што је гледао Светозар Марковић. Неке од његових идеја изгледају као опасни експерименти, нека је опет сама стварност осудила. Његова смела претпоставка да се може прескочити капитализам, и да се развићем патријархалне установе задружне својине може прећи у комунизам, та утопијска мисао потпуно је напуштена и данас нико је не заступа, нити је може заступати. Марковићеви напади на бирократију као социјалну класу која угњетава и експлоатише цео народ, изгледају парадоксални данас, када слабо плаћено чиновништво грца у дуговима и сноси највећи део пореских терета, и када срески политичари, у којима су васкрсли