Свет

ali dečaci su preživeli u bolničkoj baraci dr Mengelea. Bili su mučeni i uplašeni, ali živi. Posle oslobođenja blizanci su se vratili u Prag. Hteli su da zauvek ostanu zajedno. Oboje su krenuli u školu. Zdenek je 1947. poginuo u saobraćajnoj nesreći. Žiri Stajner je postao novinar koji je najviše pisao o Hoiokaustu jer je verovao da se na taj način odužuje onima koji su zauvek ostali u logoru. "Svi mi koji smo preživeli moramo se stalno sećati naših mrtvih i da radimo tako da se fašizam više nikad ne vrati", kaže Stajner. Od 18 članova porodice Žirija Stajnera nacističko vreme preživelo je samo troje. Samo se jednom vratio u Aušvic, maja 1966. Tražio je jezero Birkenau mesto gde se rasipao pepeo übijenih. Verovatno i prah njcgovih roditelja. Ali, Žiri Stajner nije smogao snage da stane na obalu jezera. "Da nisam znao da slikam užas Aušvica bi u meni ostao pokopan. A tada ne bih preživeo". kaže profesor slikarstva Jehudi Bekon koji danas živi i predaje u Jerusalimu. Bekon je rođen u češkom gradu Ostravi i bio je jedan od jetkih jevrejskih dečaka koji je predosećao šta će njegovu porodicu i narod snaći. "Kada smo stajali i posmatrali ulazak nemačkih trupa u grad, gledali svečanosti i zastave sa svastikama kako se viju, znali smo da je to rđav predznak." Oko Nove godine 1941. posetila su ih dvojica rođaka iz Praga i ispričali kako tamo već Jevreji sede na koferima i čekaju transport. "Nagovarali su nas da bežimo, ali mi im tada nismo verovali. Možda i nismo hteli da verujemo." "NAMA JE OVDE DOBRO. KAKO STE VI? ŠALJITE NAM PAKETE." Ipak, septembra 1942. i Jevreji iz Ostrave su deportovani u Terezijanštat. Među njima i 13godišnji Jehudi, njegova šest godina starija sestra Hana, majka Etel i otac Isidor. Jehudijeva najstarija sestra je uspela da se spase, otišavši još 1939. u Palestinu. Krajem 1943. godine porodica Bekon se obrela u "porodičnom logoru” u Aušvicu. Ovaj deo logora je služio nacistima za "zamazivanje očiju"

međunarodnim humanitaraim organizacijama. U ovom krilu Aušvica Jevrejima je bilo čak dozvoljeno i dopisivanje. Nacisti su i insistirali da pišu pisma. I Jehudi je pisao "dirigovane" redove u stilu; "Nama je ovde v dobro. Kako ste vi? Saljite nam pakete." Jehudijev otac je übijen jula 1944. godine, a majka i sestra su prebačene u Dahau gde su umrle od tifusa dva meseca pre oslobođenja. Jehudi priča; "lako smo znali da če naše roditelje kada nas razdvoje poslati u gasne komore niko od nas, dece, nije više imao suza da plače" U jesen 1944. nemačke SStmpe su zbog nezadrživog prodiranja sovjetskih tmpa počele sa uništavanjem logora i dokaza zločina. "Neproduktivne snage" uništavane su u gasnim komorama, a radno sposobni prebacivani su u unutrašnjost Rajha. I Jehudi Bakon je krenuo na "transportni marš" koji se übrzo pretvorio u marš smrti. Od logora do logora, od Aušvica, preko Mathauzena do Gunskiršena. Kada su vojnici araeričke vojske oslobodili logor. 15-godišnji Jehudi imao je 32 kilograma.

PLATNA PARAFIRANA LOGORAŠKIM BROJEM Posle oslobođenja otišao je u Izrael gde se već nalazila njegova najstarija sestra. Studirao je umetnost u Jerusalimu. Slike je godinama "potpisivao" svojim logoraškim brojem. On je kao, uostalom i sva "deca Aušvica" trajno opterećen sećanjem na logor. Negde odnah posle rata je video sahranu sa veliMm kovčegom, mnogo cveća i muzikom. U trenutku je pomislio; "Jesu ii ijudi sasvim poludeli? Prave ovakvu paradu za samo jedan jedini leš?" Kada je u januaru 1945. godine poslednji transport logoraša napustio Aušvic, u njemu je ostalo malo esesovaca. Nekolicina Poljaka koji su živeli u okolini, skupili su hrabrost i prodrli kroz namotaje bodljikave žice u unutrašnjost logora. Preko njih se saznalo da u logoru ima još dece bez hrane i nadzora. Dva dana pre oslobođenja Emilija i Adam Klimčik uspeli su da se probiju do baraka. "Htela sam da povedem neku devojčicu. Međutim, uzela sam prvo dete kojc sam videla. Zvali su ga Kola i

niko nije znao ništa o njemu", priča Emilija Klimčik, koja je tada zamotala dvogodišnje dete u maramu i srećno se iskrala iz logora. Kola je bio potpuno izgladneo, na telu su mu se videli ujedi pasa, oči su mu bile slepljene... Imao je i tuberkulozu. lako je dobijao sve što mu je bilo potrebno, dugo je sakrivao korice hleba. Kolaje verovao da nema prirodne smrti. Kada su prisustvpvali jednoj sahrani, Kola je začuđeno pitao svoje nove roditelje; "Šta znači umreti? Ko ga je übio?" TRAGANJE ZA KORENIMA DUGO 50 GODINA Kada je napunio 14 godina počeo je sve češće da odlazi u logor. Pretražio je svaki kutak u njemu jer je verovao da će tu pronaći tajnu svog porekla. Stupio je u kontakt sa nekadašnjim logorašem Tadeušom Scimanskim. Uz njegovu pomoć Kola je pronašao svoju majku negde u Belorusiji, sedarrmaest godina kasnije. "Imao sam utetovirani broj i moja majka ga je zapamtila." Devetnaestogodišnji mladić je otputovao ,u posetu majci u Vitevsk. Međutim, prilikom susreta sa svojom biolo-

škom majkom postavio je sebi pitanje: da li je njegova majka ona koju je izgubio kao dvogodišnji dečak, ili ona koja ga je spasla iz logora i dala mu novi život. Međutim, ipak se vratio u Poljsku. "Žena koju sam pronašao u Belorusiji za mene je bila potpuni stranac", kaže Kola. Kola Klimčik danas sa porodicom živi u Krakovu i nepoverljiv je prema Ijudima. "Ne mogu nekora da verujem samo zato što mi se prijateljski nasmejao". Sva "deca Aušvica" su se teško izborila za život. Mnogi se i danas pitaju da li je moguće da su svi njihovi završili u gasnim komorama. U svojim snovima oni još traže roditelje. Poljska zubarka Eva Koen je 20. maja 1944. dospela u Aušvic. Kada je šezdesetih godina u novinama osvanuo članak "Ko je Eva Koen?" sa slikom devojčice, stotine pisama je stiglo sa rečenicom:"Ti si moje dete". Medicinska ispitivanja dokazala su da 'niko od onih koji su se javili nije bio Evin roditelj. Dakle, Eva Koen još traga za svojim korenima. Kao i pre 50 godina.

EKSKLUZIVNO: GOVORE DECA AUŠVICA

KONAČNO REŠENJE: Uticaj "Ciklona B" na tokove evropske civilizacije

Svet Q 17. februar 1995