Свет

PROTIV PLAGIJATORA SVOJIH MODELA KUĆA "ŠANEL" GODIŠNJE POTROŠI ČAK 5.500.000 DOLARA!!!

II svetu visoke mode sve su w w r cesce medusobne optužbe vrhunskih kreatora i modnih kuća za krađu ideja i piagijate

dk Italiju potresa skandal vezan za korupciju, u koji su, prema poslednjim otkridima istr&žilaca, upleteni i velikani dizajna poput Armanija, Mauricija Mandelija i Misonija, u senci modnih spletki, intriga i zakulisnih igara kriju se nekd ništa manje zanimljivi događaji. Uvaženi pripadnici ovog spolja bleštavog i primamljivog sveta kreatori dobrovoljno silaze sa pijedestala i bez ustručavanja optužuju jedni druge. Koko Sanel je za života u više navrata izjavljivala: "Imitiranje je najviši oblik laskanja." lako u toj rečenici ima puno istine, kuča "Sanel Inc." danas se sa takvom tvrdnjom ne bi složila. Godišnje "Sanel" za borbu protiv plagijatora njihovih proizvoda potroši fantastičnih pet i po miliona dolara. Isti problem muči i firme kao Sto su "Polo", "Roleks", "Guči" ih "Timberlend", čiji službenici po celom svetu, od Hong Konga do Njujorka, upomo konfiskuju

falsifikate koji se prodaju pod originalnim imenima. Falsifikovanje zakonski zastićene marke jeste kriminalni akt, ali novost predstavljaju polemike i dileme oko pitanja tzv. intelektualnog vlasništva, što mnogima odnedavno zagorčava život. Svaki proizvod, specifičan po nekoj karakteristici, može da bude kopiran - u muzici se semplovanje več odomačilo, kompjuterskom industrijom haraju softver pirati, a fabnke automobila kopiraju čitave modele bez ikakvih izmena. Cak se i industrija hrane susreče sa kopiranjem proizvoda i dizajna omota na primer, američki koncem "Kelog’s" u Kini ratuje sa imitatorima njihovih pahuljica i kokica. Kod nas je firma koja poseduje Diznijeva autorska prava tužila proizvođače keksa "Bambi" zbog ncovlaščenog koriščenja zaštičenog imena i crtanog lika simpatičnog laneta. Dok se pesme, kompjuterski programi, automobili, pa čak i hrana mogu zaštititi zakonom, u zaštiti odeče i njene proizvodnje postoje nedoumice. U Americi je, recimo, odeča proglašena funkcionalnom i prema toj odluci spada u javno dobro i vlasništvo. Zelite li, dakle, sami da sašijete haljinu inspirisanu Valentinovom ili Versačeovom kreacijom koju ste zapazili u časopisu, propisi vam to dosrvoIjavaju. U Francuskoj je situacija dijametralno suprotna zbog imitiranja vrlo lako možete dospeti na sud. Trenutno holovima palate pravde defiluje priličan broj dizajnera koji jedni dmge optužuju za krađu ideja, pa čak i manekenkd.

Ključni momenat u novoj pošasti koja hara modnom industrijom predstavljala je 1985. godina kada je u Francuskoj Zak Esterel tužio "Iv Sen Lorana" zbog kopiranja kratke toreadorske jakne, tražeči odštetu od 11.000 dolara. Budući da se radilo o prvora slučaju te vrste, iznos naknade u odnosu na današnje i nije visok. Ironičnu notu u pomenuti proces kasnije je unela činjenica da je tip jakne, zbog koje su se Esterel i "Sen Loran" našli na sudu, postao zaštitni znak odeče Kris-

tijana Lakroa. Lakroa se obreo pred licem pravde zbog obračuna sa "Eskadom", a Zan Pol Gotje upravo tuži pariškog proizvođača majica zbog kopiranja njegovog propagandnog imidža.

Diskutabilno pitanje intelektualnog vlasništva u središtu se pažnje ponovo pojavilo u proleće prošle godine kad je "Sen Loran" posle dugotrajnog suđenja dobio parnicu protiv Ralfa Lorena, tuženog zbog kopiranja dugačke smoking-haljine bez rukava iz kolekcije za zimu 1992. Slučaj je uzburkao modne vode jer je tada prvi put direktno i nepobitno, barem prema presudi, utvrđeno da i vrhunski kreatori imitiraju jedni druge. Ralf Loren se branio na filozofski način: "Poslednje što bih želeo jeste da ličim na konkurente. Vlastiti stil gradim dugi niz godina, Ijudi poznaju moju odeću. Inače, lično bih mogao prošetati bilo kojom trgovinom i pokazati vam na stotine stvari koje sam ja osmislio. Uostalom, za kiasične odevne predmete, poput smokinga, majica i kardigana, ne možemo više utvrditi odakle potiču". Centralni problem čine trenutak u kojem ideja nastaje i trenutak kad ona postaje zaštičeno intelektualno vlasništvo. Poseduje li, na primer, "Sen Loran" pravo na ideju smoldnghaljine ili samo na jedan, specifičan model? Može li, dakle, isključivo on šiti takav tip haIjine, poštp se smatra njenim tvorcem? Zene koje pamte da je "Sen Loran" prvi obukao slabiji pol u klasičnu mušku odeću uvek će prepoznati njegov uticaj u bilo kojoj smoking-haljini. Većina kupaca u suštini ne mari za razliku između originalnog i kopiranog proizvoda sve dok ga mogu dobiti po prihvatljivoj ceni. Samo obrazovani ili snobovski potrošač brine je li komad

odeće originalan, jer drži do kvaliteta i kroja i spreman je za to da plati. On, takođe, razlikuje kopiju od originala - "Sanelove" jakne oko ruba imaju diskretni zlatni lančić, a "Sen Loranovu" dugmad je nemoguće odstraniti čak ni čupanjem i potezanjem. Kopiranje odevnih predmeta uobičajena je pojava verovatno otkad moda postoji. Nakon drugog svetskog rata Amerikanci su uveli posebni način prodaje i oglašavanja odeće - nabavljači njihovih najuspešnijih trgovina odlazili su u Pariz na revije, neskriveno kopirali viđene modele i po njima radili vlastite, oglašavajući ih kao kopije slavnih kreatora. Dizajneri su to prihvatali; bilo je normalno da svake sezone "pozajme" modela za te svrhe. Koko Sanel, dosledna citiranoj izjavi, "pozajmljivala" ih je čak 12. Razvojem masovne produkcije 60-ih dizajneri sve teže štite vlastite ideje. Zanimljivo je da je baš Iv Sen Loran, dok je radio za "Dior", inspiraciju nalazio na pariškim ulicama. Zahvaljujući tome, danas su ulični trendovi i njihovo imitiranje sastavni deo kreatorskog posla. Usavršena tehnologija proizvodnje übrzala je i još više zakomplikovala ionako zamreenu situaciju. Ko može reći da su Meri Džekobs ili Liza Brus tvorci novog gumenog materijala, kad su ga za njih stvorili tekstilci? Brzina koju savremena tehnologija omogućava proizvođače stavlja u povlašćenu poziciju jer odevni predmet mogu proizvesti preko noći, a od rađanja dizajnerove

ideje do njenog ostvarenja i proseku prođe bar tri meseca. Uticaj masovnih medija zapaža se i u procesu kupovanja -i potrošač želi odmah da dobije modele poput onih koje vidi m televiziji ili u časopisima. Nije retkost da i same filmske zvezde i poznate ličnosti pokreni proces imitiranja. Kada se prošlog proleća britanska glumicć Elizabet Harli na premijeri i Londonu pojavila u novo; Versačeovoj haljini sa "zihericama", njena je fotografija osvanula na naslovnim stranamć britanskih tabloida. Nekohkc dana posle kopija identična Versačeovoj haljini koju je glumicć nosila ukrašavala je izloge boIjih trgovina odečom u središtr Londona. Koga treba kriviti. Elizabet Harli ili žene koje ne mogu sebi priuštiti originalni model, pa kupuju kopije? Haljine nisu jedini predmel kopiranja iz Versačeovih kolekcija - plastificirani crveni mantil za prethodnu jesen i zimu dc detalja je imitirala firma "A. 8.5.", a reklamiraju ga ugledne američke trgovine kao što je "Macy’s". S druge strane. gde bi sada bio Versače da Meri Kvant i Ozi Klark nisu 60-ih počeli da koriste sintetičke materijale? Shčna se pitanja nižu: uneidogled. Hoče li, tako. "Levi’s" biti jedina kuča koja proizvodi džins? Mini-suknja bi takođe mogla biti zaštičena jer je njen tvorac nesumnjivo Meri Kuant. Karl Lagerfeld jednostavno prekida ovakve apsurdne diskusije; "Smešno. Smokinzi, majice, svi su ti klasični odevni predmeti poput reči u rečniku - svako ih može koristiti."

KO ĆE KOME: Versaćeov originalni plastificirani ogrtač za sezonu jesen-zima 1994 (levo) i "A.8.5."-ova kopija Versaćeovog ogrtača

17. februar 1995 Q Svet