Свет

Sad ti vidi!

Draško Ređep

ĆssoOTiici $y sve §@n«iisš|i, s'i?e ®pssnš|@. išiffss Kaneti ANDELIĆ

a izložbi radovastudena- ta završne godine likovnog odseka Akademije umetnosti u Novom Sadu (Kultumi centar, jun 1995) najduže sam se zadržao pred grafikama Vesne Pavlović i pred skulpturama Dragoljuba Anđelića. Logika kaveza, zazidanih prozora, umrtvljenih vidika, tako se bar meni čini, opseda vizujp mladog Anđelića danonoćno. Ugljenisana trupla, prozor koji, tek u trećem vučenju, stiče oreol izvesne slobode, u ovim uirklim i nedostojnim našim noćima, javljaju se u volumenima prve i poslednje naše spoznaje kao memento našem izgubljenom, nazubljenom, izneverenom postojanju. Dijete dobro razaznaje u čemu je stvar: mimn života, ali presudno za njegov tok, javljaju se, kao na davnoj izložbi srednjovekovnih sprava za mučenje u Kvirinalu, elementi užasa, tako hladnokrvni, mehanički, u vlasti surove odluke. Nekada, u vreme naših patetičnih novosadskih demonstracija u korist Lulumbe, zaprepastila nas je epizoda zvana Jakopeti. Slavni fotograf je, ako se još poneko seća, u Kongu, plaćao najamnike da übijaju nage i bespomoćne Afrikance pred svevidećim okom njegove kamere. Sada je, i na ovim našim terenima, übistava na pretek. Jakopeti bi imao šta da radi, i bez onog ciničnog bakšiša, nadnice za strah. Valja to napomenuti upravo pred Anđelićevim ostvarenjima. Njihov visoko" odnegovani, nimalo frivolni i primereni humanizam svakako oplemenjuje. Anđelić je, dciiro se to vidi, vajar od karijere. Obnovljene tradicije, neprikosnovenog poteza, rafinovane uzdržanosti. Nema greške. O Vesni Pavlović u drugoj prilici, svakako. SVETAC ILI MORNAR Milan Konjović je, svojevremeno, na traženje jedne crkvene opštine, kanda, naslikao Jovana KrstiteIja u mornarskoj majici (Zna se: Milan je, kao uostalom i Pikaso, obojica veliki moreplovci i kormilari, bezmemo voleo momarske, prugaste majice. I ono plavo na njima. Nalik na lazurnu draperiju njegove dubrovačke Venere koju je

voleo.) Slika jc V'-r-- a, sasvhu svetla. Crkva ju jc _laiko odbila, kao portret jednog sveca. Pričao saiu tu priču Mladenu Srbinoviću, tu, nedavno, u Ruskom caru, pred Verom i Krduom. Sve nekako nastojeći da otklonim nelagodnost posle uklanjanja Mladenovog ikonostasa iz Žiče. Tad je Mladen sasvim tilio, ali nezaboravno rekao: AJi, ja samse trudio da budem blizu kanona! Srbinović, dakako, ostaje, i još više postaje, veliki naš slikar juga. miline, radosti i sjaja. Dilema Svefac ili momar. svakako, i u ovom slučaju je prevaziđena. POVRATKA MEMA Iz teksta mog oproštaja sa Radetom Obrenovićem, mnjim prijateljem i direktorom Zmajevih dečjih igara, objavljenog u Detinjstvu (1, 2, 1995), izostala je, ili bolje: izostavljena je, jedna rečenica. Svakako, nekorektno, bez moje saglasnosti. Ne radi se o sujeti nekadašnjeg predsednika Igara (bio sam to od 1967. do 1973), nego o nedopustivo ležemom odnosu prema autoru teksta. O kojoj rečenici se radi? "Uzgred; Rade je, još stigao da, usred Novog Sada, gde je u vreme vladavine iiiti strahovlade Nandora Majora i Živana Berisavljeviča, kada je izvesni MLleta Radovanović zaustavio štampanje kultne knjige Dušana Matića Prošlost dugo traje, imao i hrabrosti i nade da objavi Matičevu, isto znamenitu knjigu, I tako, kad osfanem sam " Očevidno, stvar postaje zauimIjiva. Ko to, tamo, u Igrama, lupa vratima? I ko sprečava da se govori o periodu kulturnoa genocida na ovom našem terenu? Ko je to ad-

vokai izbuljertih i bijednili naših autonomaša? Ko je... Übeđen sam da čestiti Pavle Janković, direktor. to nije, Pitanja i dalje ostaju. Postavio sam ih i Igrama, aii odgovor dobio do danas nisam. Možda je i to "odgovomo". P.s. Nisam li negde pročitao da je na čelu Umetničkog saveta Igara Pero Zubac? Ili sam ja to nešto loše sanjao? PHHOŠKI 1 3AROK Nije dovoljno primećena duhovita i razmišljena intervencija Milana Paroškog u vezi sa našim jadnim preganjanjem o srpskom baroku, i tako to. A upravo je taj tekst pokazao, najpre, da nezaboravni junak obnove našeg parlamentarizma, usmenjak po prevashodstvu, besednik sa Sarmom nekadasnjih slavnih pn raka Vojvodstva srpskog (Milan će, zacelo, voleti ovu reč i ovde), sada piše kao što govori. Obavezni smo da to ispisništvo, koje uostalom nije ni novo, ni neočekivano (videti i roman Rx negativno, 1991), ispisništvo, velim, jer je koincidentno sa našim glupim tzv. savremenim memoarima i primitivizmom svake vrste, pa i usred skupštinskih dvorana, darovito i temperamentno, veoma podržimo. Paroški se ne može, i ne sme, zaobići. I uehotice nas je podsetio na dve činjemce, tako blistave, i tako putokazne. u uašoj ukupnoj istoriji koju, uostalom, tumači beskrajno atraktivnije i pouzdanije od Popova i kompanije. Najpre, Juzni Sloveni su jedini, među svim Slovenima, došli do toplih mora, i ne samo svojim umornim skitskim stopalima dotakli Mediteran, nego se, ukupno

sučelili i komplementamo situirali sa dvema civilizacijama, grčkom i rimskom. A zatim, valjda još ođ vremena Stefana Lazarevića, Srbi su naseIjavali srednjoevropske prostore, visoko na sever od ovih naših velikilt reka. To nije dopušteno da se zaboravi. Paroški ima dobro pamćenje. I kondiciju. Ko§ Prevodeći, priznajem, sa dosta napora, jedno persjjsko pismo koje me opomenulo i Sirasa i tzv. bele revolucije Reze Palilavija, koju sam (p)osmatrao izbliza, naleteo sam na knjigu Eriha Koša Odlomci, sećanja, misli (1990), i u njoj, između mnogobrojnih netačnosti (anegdotična je na primer i ona kako je, oduvek valjda bradati moj prijatelj Dragan M. Jeremić pustio bradu - da li još jednu, ili jednu udvojenu?) i poluinformacija, odeIjak u kome opisuje Matića i čuvenu pricaonicu u ulici Vojvode Dobmjca 26, beogradskoj dakako. Baška to što je, zavidan i autentično nedarovit, svakako uvek zimogrožljiv i nezgrapno ciničan, sve to radio onako kako mali Đokica, retko pripuštan u salon, zamišIja Matićev kmg. Te rasparene SoIjice kineskog ili "rozental" porcelana, te "nešto zlo, sovuljaginsko” u Matićevim očima, te "izabrani kmg", i slične nepodopštine, svakako su bijedui rekviziti jednog apsolutno uzaludnog skribomanstva. No to iđe i dalje. Onde piše i ovako: "Imao je Matić, međutim, izvesnu slabost za mlade. lepe Ijude. Ganimede, koje je podizao na Olimp i zmijskim pogledom svojih očiju paralisao i okupljao oko sebe. Bora Radović, Veca Lukić, Jovan Hristić i Draško Redep, mlađi pes-

nici, dramski pisci i kritičari, vise privučeni njegovom ličnošću no književnim delom kojiin je mauje ua ujih uticao. I jediuo je prema ujima bio roditeljski, gotovo Ijubavnički blag i trpeljiv.’' Tako Koš. Dogmatičar kome je, očevidno, posve stran osmeh erotike, Koš je ovde bez ikakvih sumnji zaslužio da se strmoglavi u koš! Od njega samo više neznalački i napamet danas piše jedino ona stranica iz pomrčine. Nisam siguran, ah se kanda zove Ljubica Karaulić! Nomen est omen. MERMEII IZVUCI U fiimskom preduzeću kojim sam, ćuj mene, rukovao nekih 13 gođina, imao sam i službenika koji je. prepisujući moj tajnoviti telefonski imenik, koji se, za razliku od Bulajićevog, nije menjao svake godine. prema vetrovima, listopadnim našim stmkturama. itd. - umesto naziva Smotre jugoslovenske umetnosti Mermer i zmici, u Aranđelovcu, negleduš napisao: Mermer izvuci. Ta greška, međutim, nije nelogična, već unekoliko putokazna. Mermer, taj naš golootočki i drukčiji kamen iz\dačio se, sizifovski besmisleno i uzaludno, na svim stranama. Samoupravnim, međunacionalnim, dogovoraim, delegatskim, i drugim. Tako je i sada, Mermcr izvuci. Tako su, kanda, u horu. u eksta, zi kolektivuog zanosa, uzvikivah i na jednom dešavanju naroda nedavno, kađ je, sa visine, dobačen glago! jebati, i izgovoreno ime ciIja: pička. Nadam se da to nije stiglo do zelenog raja parka u Arauđelovcu gde, zahvaljujući skulpturi Kengira Azume, podvučeno žutoj. živi Pau. Mermer i zvtjcl.

PAROŠKI SE NE MOŽE 1 NE SME ZAOBIĆl": Doktorovo viđenje srpskog parlamentanzma i srpskog baroka

Svet 7.07.1995.