Свет

HLADNA ZIMA, VRUĆ JUL

... Pise: dr Draško Redep

Zivi и svemu po vek. Dtagorair Brajković 10 ii mf ! o je Gotje, i Bođier, Um| berto Elro i i Duška Jova| cić, pasioaiI rano čiiam I rečnike. Citajuči, tako, biografski leksikon Ke Je ko it Srbiji 95, prepoznao sam tolike naše dnevne i sekulame siluete sasvim izbliza, u autobiografskim iskazima u kojima je. ćesto, daleko zanitnljivije Sta'D'e prečutaoo i izbrisaao, nego šta je (preiostalo U tipološkom značenja savremcnog nam idioma, veoma je karakteristično opšte mesto naših prinudnih odmora, advokata n sopstvenoj kancelariji, vernika i nevemika, Sloveua i Valouaca, laureata i direktora. Ima. međutim, apartnib. rečenica kojc su zaista primamljive. Status je pokašto neponovljiv. Doznajem da je izuzetni Bora Dugič opsednut biciklom i solamom energijom, da Radovau Bigovič zna staroslovenski, da je članstvo u Srpskom heraldičkom đruštvu zcamenito i časno, da su studentske nagrade pokašto jedina naša priznanja, a da je Orden carske pcrodice Romanov u svojini Milijane Baletič... Pocešto bih pitao; ieksikoa S, M. Mimice je inspirativan, bogato svedočanstvo našeg ukapcog ’/ašaга taštiue. Drugi put. Ipak, na žalost, iz knjige ne doznajem šta je to Jasna Meivinger radila posle 1977. Podataka, bar u knjizi, nema. Da nije bila boiesna? Ludi dani. Vreme terapije. Duška Jovanič i ja imamo šta da čitamo. A Milan Lučič, koji stiže i na otkrivanje spomenika Andriču, i na poslovni voz, i na SPENS, i ja značemo o čemu da razgovaramo. Do Becgrada. шшшш Samo kad bismo imali Mocar ta, bili bismo najsrečnija zemlja na planeti. Pomišljao sam na tu bezmemu žeiju kada sam, u Borb: (24. jui 1995), pročitao da jc za Ljubišu Rističa, tog subotičkog "mačka u čizmama", tog tragikomičnog junaka Paripovičevin tekstova, osnovno pitanje danas "kako ođržati zemlju uspravno i kako u njoj usavršavati sreču ijudi, žena i dece'. "Na to pitanje JUL" - veii Ri?tič, opasno nas opominjuči Karde-

Ijevog poimaaja Ijudske sreće, "nudi odgovor: ne ideologijom i гаtom, već radom, slobodom, filmovima, koSarkoni, različitoslima, radoznalošdu. šalom па svoj račtm, priiodnim lepotama, najboljom žetvom, muzičkun genijima, podzemnom železnicom, hiadnom zimom, vrućim julom, lepim devojkama i skeptičkim optimizmom.'’ Ako sam dobro uočio, sa nama je sve u redu. Ali šta će neka druga zemlja. na velikom julskom internacionainom at'asu, koja je, recimo ekološki poništeca, skroz i skroz uuišteua, a još uz to i bez prlrodnih lepota, iiajboik žetve, košarke, bez radoziiaiosti i skeptičkog optimizma? Da li je Ristić pomišljao na zemiju zvanu Belizc? Kako će trajati bez oodzcmnc železnli-e? FCako će Afrika, zatim, taj vreli kcutinent iznaći atribut svojc sreće bez te istc hladne zime ? Gde da Lapofidja ctkrije, u kalendara svetiih o;. : h polarnilt noći. svoj vraćijnT Sta... Jos ms ponajviše muči: kako ćemo opstati bez muzičkog genija? Mocart se poja 1 . <‘јнје vaijda jednom u mileniji l .l kanđa na nekom drugom mestu ocl ovo ■ gde vlađa рге skepfićki nego skej; čssi optimizair. A šta ako se i za Ris ća prezime Bnmciik rimuje sa g- -јеш? U kategoriji onog optimizr ШШШк U dugoj dokolici novosadskitg leta, izvesni peuzioner, kanda u tokalnom listu, napisac je, rezoUttno i u grću, kako, nikako ne posecaje manifeštadjs j ргошоејје ua kcjjima učcstvuje Dražko Ređep.

I sad sam se ja, obasjan svetlošću Ljušmog skeptičkog optimizina, veoma zabrinut. Kud onda to odlazi, i gđe izlazi. ovaj čovek'? Na Kolarac kauda ne može. U "Fokstrot”, "Sečuan" i "Karibik”, moje novosadske pričaoaice, takođe. U Šajkašu može da me sretne pred dvorcem, a možda i kod "Belog anđela". U Somboru da me upozna. U Ćupriji, Ma-. tičevoj Ćupriji može da sazna kako žiriram, a u Vršcu, kod nepotrošnog Petru Krdua, kako govorim o dobitniku međunarodne književne nagrade Miodragu Pavloviću. U Zrenjaninu se, eto, tek načas mimoišao sa mojirn shvatanjem modernog uinctničkog senzibiliteta Miodraga B, Protića, a na manastirskoj slavi u Kovilju oije mogao ni da me sanja. Opasnost je, svakako, stolika. Na Tvrđavi jednako vreba: ili otkrivam spomenik Miroslavu Antiću, s onim magičnim Soldatovićevim rukama, iii govorim o Tišmijoj erotici. U "Sfairosu" i Skadarliji, kod ”Srba privrednika”... U Lapcvu... Na Kamenjaru... Ostaje mu samo sauna. bolnica, teretana, Futoška pijaca, kafilsrija, Sangai, nužni smeštaj. Jedino me tamo nema. Nikada neće saznati ni upoznati sve шсје jatakc, pa da natenane organizuje svoj kalendar. Covek se i dalje dramatično nudi za jednog od negativuih epizodista Draškovog raboša, Panično. SUNCOKRET Najpre mi je, na svoj neponovIjivo gnmoglasni način, slikar Mića Mihajlović, Antićev i moj drug. , pomiajao susret Slikaii i saacokret, održan potoviiionl jnla na Rimskiirt Saučevima.

Onda mi je predusretljivi i veoma obavešteni Miroslav Stefanović piokazao pozivnicu. U njoj sam naišao na rečenicu: "Poznato je da slikari spadaju međn najosećajnijs ijude, sprenmi da uvek priteknu u pomoc čoveku koji se ualazi u nevolji." Smerno priznajem: bio sam ogromno iznenađen tom tako konačoom tvrdnjom da siikari spadaju među najosećajnije Ijndc Kakc se došlo do toga? Koliko je uzoraka bilo u proceni ispitivanja? U kom ataru? Poznajem i osećajne i, recimo, nimalo osećajne slikare. Ali isto tako i apsolutno bezosećajne kolekciouare, sponzore i moćnike. Problem nije rešen. Sto se tiče osećajnosti, imam na urau bar deset novosađskih ađresa gde auiseks osećajnost ima nesumnjivu konvertibilnost. Dva рагка, sedam kafića, jedna plaža. Cak su i hulje i ratni zlcčinci, u ponekim trenucima, isto osećajni, a fotografija komandanta zloglasnog jasenovačkog iogora sa golubom u ruci, ide u red stravične moći za prerušavanjem, Na kraju krajeva, i stvaraoci imaju pravo da, u ovom nevremcnu, budu totaino nesentimentalni. Atribut najosećajnijili ijudi, zapravo je često maska. Veiiki naši i itioslrani kriminalci isto dele milostinju biblijskim prosjacima pred hramoviuia, na trgo\'ima. Spektakulamo. Veoma razumem senzibilitet i giasuog slikara Miću Mihajlovića. ВШУК6 Kad god, usred letnjeg raspusla, prolazim tihim i raskošno zausiaVijenim trgom Jaua Amosa Ka-

meoskog, novosadskim, imam pred sobom, i u sebi, neugasiu projekciju Dragomira Brajkovića, pesnika našilr zatravljenih đačkih nemira, Bijelog Polja. zelenih vatri teheranskih i krvave svadbe u Brzavi. Brajkova Kota 905, koju sam bio stavio na čelo bogate, voltmizne monografije Miiutina Colića o našem ratnom filmu, ispred mog pređgovora, svakako je antologijska, Sumna košnica o Tomaševa, i oni daleki treptaji iz apsana, onaj miris somuna i, dakako, iznad svega saga o đadma Kovrencima, iđu u red naše najautentičnije iirske memorije. Na trgu Komenskog- je tiho: vonj ođsustva đačke. graje, prašma prolećna još, podovi možda uauljeni kao u Brajkovom kultnom bioskopu bijelopoljskom. Pišući svom pesničkom sabratu, dalckom tužnom Oviđiju, Erajko je, u osnovi, najprc mario za đah prolaznosti, zma neugaslog dečastva, Rastka, pesnika bogomdanog. Вгајко je ostao. STARICA Nerado ispravljam tekstove kojima šlampari, i pomalo korektori, dodaju svoje začine, kaiambure, uzdahe. Ipak, treba da kažem da je u prošlom zeleuom broju Sveta (7.7. 1995, str. 30), otisuuto kako su uaši autonomaši izbuljeni, a da se jedna stranica iz pomrčine kanda zove Karaulić, Nije haš tako; naši autonomasi su i/fitbljeni. a - zatim u pitanju je sfarfca izporprčiue, uto.

-члу V •"Лу PNEVNIK

SVI NAŠI BRUNCLICII MOCARTI: Gde su granice Ristićevog "skeptičkog optimizraa"

4. оз. IS9S. Svet