Свет

nu". Već dve i po godine luta Indijom - Bosnu je, kaže, zaboravio. Sretnik.

JUGOSLCVENSKE KORASCE Kobasice, u ouotn obliku kakve su u livropi, u delhijskim mesarama zovu se "jugoslovenske kobasice". Bio je, kažu, inđijski kuvar koji je radio kod jeduog jugoslovenskog biznismena u Delhiju. Tu je naučio da pravi razne ju.■ goslovenske specijalitete, između ostalog i - prave "turijske" kobasice. Kada je posle kuvar otvorio svoju privatnu mesaru, nastavio je da proizvodi ovaj specijalitet sa "dalekog zapada" i uazvao ga - "jugoslovenske kobasice". Tako piše na cenovniku. Tu "tehnologiju" usvojili su i ostali delhijski mesari, tako da sa ponosom možemo reći da se u nekoj stranoj zcmlji pored šljivovicc, još jedan proizvod smatra - autentično jugoslovenskim. Pored "jugoslovcnskih kobasica" još jedua stvar u Delhiju nosi ime iz naše zemIje; jedan od najvećih delhijskih bulcvara i danas se zove "Ulica maršala Tita".

Jedan drugi jugoslovenski "hipik" imao je шапје sreče u realizaciji svog "indijskog sna". Mladi Somborac (21) došao je u Indiju pre dve godine i smestio se u Gou, grad na zapadnoj indijskoj obali, južno od Bombaja, poznat po tome što je do 1961. bio pormgalska kolonija. a još znamenitiji po dugim plažama koje su još od кгаја šezdesetih postale najpoznatije svetsko stecište "dece cveča" i - narkomaua. Tu, na "obali Goe", i danas žive porodice hipika koje su ovde stigle još pre četvrt veka. Elem, Somborac je, došavši u Gou, upao u zlokobnu mrežu korupcionaške lokalnih narko-dilera, policije, sudstva i advokata, Sto se, za njega, završilo veoma tragično. Momak je, naime, uhvaćen u Goi sa hašišom u vrednosti od 300 dolara, Sto nije neka količina ni za evropske pojmove. Narko-diler koji mu ju je prodao drogu bio je "u talu" sa policijom i odmah ga prijavio. Uhapšen je, a njegova majka je sva očajna došla iz Sombora u pokušaju da izbavi svog sina. Indijski advokat joj je uzeo sve Sto je imala - 4.000 dolara, zlatno prstenje, lančič, i - tražio je još. Sudski epilog je bio zastrašujt'či - momak je osuđen na (za tu kohčinu droge zaista drakonsku) kaznu 10 godina robije. Stvar možda ne bi bila toliko jeziva da se ne radi o indijskim zatvorima, koji su, kažu, predvorje pakla na zemlji. Zatvorenici spavaju u štalama napola nadstrešenim krovom, a napola pod vedrim nebom. Kada je lepo vreme leže na suncu, kad dođu monsuni zbijaju se kao životinje pod nadstrešnicu. O hrani, vodi i tretmanu nije ni potrebno govoriti. Stranac, kažu, u tim uslovima preživi najduže nekoliko mescci - najčešče oboli od kolere i stomačiiog tifusa i umire u najstrašnijim mukama.

No, vralimo se Delhiju i njegovom noćnom životu, Uz pomoć Milutina i Dejana (vezista u ambasadi), Delhi smo, dakle, uspeli da istražimo mnogo efikasnije uego što sam oćekivao. Posle početne višesatne tirade o svim vrstama bolesti kojinaa - rizikujem da budem izložen dok boravim u Indiji (kolera, malarija, stomačni tifus, plućnakuga, žutica, te razne druge amebe, virusi i bacili), krenuli smo u upoznavanje uoćnog života indijske prestonice. Evropljanima se, elem, preporučuju isključivo "bezbedna mesta” za zabavu, što će reći: diskoteke, barovi, restorani i klubovi u hotelima "Oberoj", "Hajat", "Holidej In", "Šeraton" i "Imperijal". Posle veo-

ma upečatljivog utiska koji na svakom koraku ostavljaju prizori indijske bede i prljavštine, gladi, prosjaka i beskućnika, na ulazu u ove hotele čovek se susreče sa onom drugom Indijom. Prebogati Indusi u "armanijevim" odelima, njihove supruge u sarijima optočenim zlalom i dragim kamenjem, vrednim po nekoliko hiljada dolara, Evropljani, Amerikanci i Japanci, predstavnici ogromnih kompanija koje su već uveliko počele svoj pohod иа Indiju... Ono što, ako ste belac, na ovakvim mestima najviše upada u oči, jeste neverovatna servilnost prema "belom čoveku" koju su britanski kolonizatori izgleda, bez ikakve milosti, usadili u svoje indijske podanike. Od, u indijsku tradi-

cionalu odeču sa turbanom, kostimiranog portira na ulazu u hotel, koji vam otvara vrata taksija (inače to, bez izuzetka, rade sami taksisti) i pozdravlja vas vojničkim pokretom ruke ka glavi, do Indusa zaposlenih u toaletima koji "belim" gostima "Seratona", recimo, odvrču slavinu za vodu, zavrču je po obavljenom pranju ruku i - belim frotirnim peškirom brišu mke!?! Diskoteka "Vatrenalopta" nalazi se 20 kilometara severno od Delhija i uz ulaznicu od 15 maraka posečuju je isključivo mlađi pripadnici indijske elite, stranci i diplomate sa svojim "ID - karticama". Sem nekoliko prilično kvalitetnih indijskih disko-hitova, muzika koja se pušta identična je onoj u disko-

tekama po Evropi i SAD. Pivo je 10 maraka, zabranjeno je pušenje i đtrskanje sa čašama i limenkama na podijumu. Ovđe, u diskoteci, čak je i procedura uzimanja piva za šankom do bola britanski birokratizovana; prvo se od čoveka za kasom naruči piće, on ti izdaje ogromnu tablu od pedesetak "vrednosnih bouova” sa kojima posle za šankom dobijaš željenu tekučinu. I inače, britanska birokratija je ostavila veoma dubok trag na svakom koraku - od menjanja novca (popunjava se pet-šest različitih formulara) do prijave na recepciji hotela. Ogromni problemi za stranca nastaju kada se ta britanska birokratija spoji sa tradicionalnom indijskom "efikasnošču", kao Sto je ovde najčešče slučaj. Na spisku karakterističnih problema sa kojima se Evropljani u Indiji susreču jeste i piče. U tropirna se, kažu, može popiti (a zbog raznih bacila je i preporučljivo) mnogo više alkohola a da organizam to zbog obilnog znojenja na primeti. No, tu nastaje problem kod onih koji u Indiji provedu duži vremenski period, nekohko godina, recimo: dolazi do teških oštečenja na jetri, najčešče ciroze i veoma su česti slučajevi da belci koji se posle više godina provedenili u tropima vrate u Evropu - vrlo brzo umiru od ciroze jetre. Ipak. i za to su Inđijci smislih lek - reč je o čuvenim tabletama "Liv - 52", proizvodu tradicionalne indijske medicine koji je verifikovan u svim svetskim farmaceutskim centrima i proglašen najboljim sredstvom za regeneraciju jetre. Poređenja radi, plastična flašica sa 100 tih tableta u Ju-

Nasfavak na s#r. 40

' HORN PLEASE"

Indiji se, kao i u večini ostalih zemalja Komonvelta i bivših britanskih kolonija, vozi levom stranom puta, a upravIjači na vozilima su postavIjeni s desne strane. No, za evropskog vozača to je najmanji problem s obzirom na činjenicu da indijski vozači ne poštuju nijedano saobračajno pravilo ili znak. Obilazi se sa obe strane, presecaju se ulice i raskrsnice - i trubi neprekidno. Dok je u evropskom saobračajnom zakono-

davstvu strogo zabranjena "upotreba zvučnih signala" u naseljenom mestu. u Indiji svako vozilo na zadnjoj strani ima natpis "Hom please!" ("Trubite, molim vas!"),-kao upozorenje ostalim učesnicima u saobraćaju da je to jedini način da ga bezbedno obiđeš, mimoiđeš, ili skreneš levo ili desno. Kazna za neispravnu sirenu na vozilu je 200 rupija (oko 10 DEM), što je deseti deo plate prosečnog Indusa. U slučaju sudara vozila niko se posebno ne uzbuđuje pošto je večina kola ionako izgrebana i ulubljena sa sve četiri strane. Ne izlazedi iz vozila, šoferi se malo izde-

ш jedan na drugog i nastave svako svojim putem. Pored automobila, u saobračaju su autobusi gradskog prevoza iz ranih pedesetih, male motome rikše, rikše na "Ijudski pogon" sa pedalama, bicikli i, naravno, razne vrste životinja. Inače, smog u samom gradu je gotovo nepodnošljiv, što uz prosečnu temperaturu od 45 stepeni Celzijusa, život na asfaltu čini pravim paklom. Delhi je treči po zagađenosti grad na svetu. Ispred njega su samo Sao Paolo i Kalkuta.

"DRAGI MOJI OMLADINCI I OMLADINKE...": Repoter "Sveta" i "fraternal delegat" Vulin na Titovom putu pridobijanja omladinki sa crvenim maramama iz nes\Tstane Indije

Svet 30.10.1995.

REPORTER "SVETA” UINRUI: SAMO NASSE JOS POTITU SEĆAIU

19