Свет

KO O au Di Redep

zariven u sebe kao hotelski mrak

boško petrović je ležao

na ledima svog pevača

zurio u mrak

Miodrag Petrović

BEDA MRRŽ

BIje 1 SVE VIŠe SOfTIStICITano, nalik na duhovite komentare mog najboljeg učenika Zagorke Radović. traje svoje poslednje Jugonostalgičarske dane.

Muliarem Pervić, Milosav MirKović ı ju smo. Za istim AOViim stolom. patili ı njegove bolje dane.

Začudo, nismo ni tada ni sada marijli za ouog zarumnenjenop Deda Mraza naših varadinskih banketa, lažiramh · preferans · partija i manastirskih rakija. Deda Mraz, to Jest Josip Vidmar, postao je i počasni građanin Novog Sada, baš sloga što Je ı njegovo Ime, upotrebljeno, veoma pomoglo domaćim mediokritetima i nesvršenim studentima (Radujkov, Popović, Hadžić itd.) da uđu na scenu tzv. Jugoslovenske javnosti.

Fomula tog dugovečnog, čoveka koji je slavljen i stoga što Je Josipa Broza predložio za maršala, bila Je veoma jednostavna.

Na početku tih vrelih nekad aprilskih a posle majskih dana u Spomen domu Kralja Aleksandra, uvek Je izgovorio lucidno i kratko:

Pozorje otvoreno.

I posle onih bahanalija i pokeraških seansi, na kraju krajeva, u sviti svojih sekretara i čauša (Javoršek itd.) nešto drukčije:

Pozorje zatvoreno.

U ušma mi i danas odjekuju horski uvežbani aplauzi posle tih krucijalnih reči naše unitarističke gluposti.

Uroš Nejaki se setno osmehivao. sluteći da je neko ipak već u drugoj sobi.

Muharem, Buca i ja najradosnije se ipak sećamo Matićevih u Um novosadskim damimia početka leta. Bobe Selenića, Jeje, Lele, itd.

Davmi dani.

LJUBIŠA

Niko u mom skromimnomni Živolu. koji baš ı nije bio skrom:zn., Hijć slario ]cj}

superiornije ı alrak-

Igora Mandica

tivnije od Samardžića.

Laureat najveće plumačke nagrade koju je ikad jedan naš glumac dobio (Venecija), legenda Divljih svinja, Smoki koji Je na noge podiZao, kad god je hteo, Nep stadion u Budimpešti, ozareni moj sagovornik iz kulinog hotela "Park" na pulskoj Verudeli, prijatnost sama, talenat bez mere, ostao je do dana današnjeg neprikosnovena ličnost.

Na licu mu se vidi, baš i u ovom sremskom danu iz 1980, kako Je sve moguće ı kako je ostao Sti.

O tome, s vremena na vreme, Tanjug već izveštava našu javnost.

Beležim ovo dok, za mog slavnog prijatelja, Milutina Colića, pišem stranice odanosti za monografiju koja se pojavljuje, OvOp leta, baš u Nišu.

Da se zna.

ENGIHLBPEDBISTI

Tako i treba: naši bijedni abiturjenti uvek su se vajkali, poput Ervina Šinka, kako bijeli papir (to će reći diploma) ništa ne znači.

Posle, naročito posle strahovlade kalemara zvanog Ćosić, to ije postao stil.

Prosek završenih škola čitavog Jednog odelenja Akademije jedva prevazilazi famoznu činjenicu ovcrenog prvog semestra (nema ispita, slavlje do zore). Tako su ti naši nesrećni akademici od Ćosića do Simovića ı Raičkovića živeli odista kao u komunizmu bezbednosti, u Jednom od savršenih svetova o koJima je samo maštati mogao Volter, ı Žesloko se, naročito u Moskitosima. narupgao Fokner.

Kako jc krenulo, čini se da ćemicdu akademicima imali i nesvršenc dakc poljoprivrednili

mog druga |jubiše

IO

Pre neki dan, na suecanom susretu laureata i danova žirija 'Ninove nagrade" (mnotntjo odsutnih: Novo groblje kao vesto stanište, itd.), posle

toliko godina, sreo sam mog druga · Dobro izgleda, sui smo se obradovali: bio sam jedan od onih koji je zažareng aplaudirag njegovom visokom, svetlom dalmafinskom tengru. Ipak, odjednom sam se veoma uplašio. Pobogu, valida mog druga, Slavičinog muža, nece sad po zemlji Srbiji vodati

naši beznačajni birokrate kao ono ranije Šifera i, nešto kasnije, Bandkea

škola. Uzgred: onih do kojih zaista držim. koji kalemarstvo, ı na Sve(OJ gori, bolje ı lucidnije znaju od onog autodidakta iz Drenove.

Pre neki dan, na svečanom susretu laureata ı članova žirija "Ninove nagrade” (mnogo odsutnih: Novo groblje kao večito stanište. itd.), posle toliko godina, sreo sam mog druga Igora Mandića.

Dobro izgleda, svi smo se obradovali: bio sam jedan od onih koji je zažareno aplaudirao njegovom visokom, svetlom dalmatinskom tenoru.

Ipak, odjednom sam se veoma uplašio.

Pobogu, valjda mog druga, Slavičinog muža, neće sad po zemlji Srbiji vodati naši beznačajni birokrate kao ono ranije Šifera i, nešto kasnije, Handkea.

Znam čoveka: moja je zebnja suvišna. Već će se on snaći. (Ako su se ljudi poput Milinčevića i Deretića snalazilbi i u žiriju za savremenu poeziju našu) biće ı s Igorom posve, posve u redu.

Sami paradoksi.

Ipak, nešto mi je Iporov govor izgledao uplašen i prozukao.

I još je izgovorio kako je baš dobro što je od četrdesetak laureata Ninove nagrade za roman ravno scdam ız hrvatske književnosti. LanJski snegovi, ključ po kome su i moji nekadašnji studenti iz cuga postajali akademici, samo Zato...

Nešto nu je čoveka bilo žao.

I kako će se sad vratiti u Agram? SEX

Bhapvan Sri Radniš, poznatiji kao Ošo, stigao je ı u naše kujižarske izloge. U novoj izdavačkoj

kući Zorana Ćalića Ars longa (Beograd, 1996). u prevodu Čede Ćalića i Branke Dudaš, Ošova knjiga Sex pronicljivo ı iskustveno kazuje o našim ovozemaljskim spajanjima ı malim smrima kao novim nastajanjima, na način eliptičan, mudar, nadahnut. Ošo tvrdi da seks nije naša tvorevina, već božji dar; da nikada nije prljav; da "CeO ŽIVOt postoji kroz seks, ceo život raste iz toga". Ošo nikada ne govori o orgazmu kao olakšanju, nego kao o slavlju. On je za njega prevashodno samadhi, to jest ekstaza. Iz čitave knjige nenadano bije planetarni topli, erotični vetar. Načas ne znate da li ste na plaži u Brazilu, ili u Indiji. Radi se, svakako, o nastojanju visoke promišljenosti, novog bogatstva, Otkrića koje nije sebično: "To treba da bude prirodna pojava: dye osobe u Jednom trenutku osete da bi volele da komuniciraju na višem nivou, to Je sve. Bez ikakve obaveze, dužnosti ili odanosti."

Tako Ošo. Za dugo pamćenje.

SARDANRPAL

Kad god pomislim na slavnu sliku Ežena Delakroa Sardanapalova smrt na kojoj poslednji asirski car umire u blistavom okruženju lepotica, konkubina, robinja, setim se slike kako moj najmiliji kum, ne baš umirući, ali u predahu. u polurasveti stare kuće, leži na leđima. Isto okružen dvema gospođama.

Sasvim primereno. I jednako u priči koju ponekad pominjem BoJanu. Isakovu.

SAT GVI

Na postavljeno pitanje nadrealističkop almanaha Nemoguće, pre mnogo podina. o Iomc koliko je

LANJSKI SNEGOVI: Igor Mandić, po drugi put među Srbima

I0.6.1996. Svet

sati, slavni Dušan Matić je odgovorio da je tačno pet. Samo ne zna da li je to ujutro ili popodne.

Pomisao na tu nadreallističku krilaticu valja ponoviti usred izložbe sasvim neobične, apartne kolekcije Duška Rokvića. Satovi s islikanim svodovima Miće MihaJlovića, Branka Miljuša, Vladimira Bogdanovića, Radoslava Trkulje, Duška Stojanovića, Jovana Boba, Živka Đaka, Đorđe Beare, Miše Nedeljkovića ı tolikih znamenitih naših slikara, ipak prevashodno pokazuju svoje vreme.

Jedna sjajna gospođa, najveći snob koga sam upoznao, pričala mi Je uzbuđeno kako je u Pragu kupila ampir sat. I, dodala je, još uzbuđemije: I, zamisli, uopšte ne ide!

Tako se temporalna odrednica pojavila sasvim materijalno, preobraćajući se u čist prostor.

Satove ı sad gledam u prestižnoj galeriji "Antić" u novosadskom "Apolu".

Imamo vremena.

DRAJFUS

Jedne noći, sasvim iznenada, onaj podrum dotada zvani "DrezveJ" postao je "Drajfus".

Samo za nas.

Marina je, sasvim sama, u krugu mmaginarnog proscenijuma, Slava Je — možda baš u taj par — Javljala Laslu Silađiju da smo veoma zauzeti, a oko svega se širio neočekivan. neverovatan. aromatični novosadski vazduh.

Nikad više.

"Drajfus" jc tako igrao samo Jednu noć. Najueutešniju.