Свет

potrazi za "boljim ŽiVOLIOm”" | 1 Ostvarenjem nekih naših neostvarenih želja ı ciljeva, svi smo mi bar ponekad razmatrali mogućnost da svoju sreću potražimo u inostranstvu, u nekoj od razvijenih zemalja Zapadne Evrope. Nebrojene su ljudske sudbine onih koji su "trbuhom za kruhom”" krenuli u neku od tih zemalja. sa najprostiJom namerom da za što kraće vreme zarade Što je nioguće više neophodne nam konvertibiine valute.

Junak ove naše priče, Srećko Panić (43), otac dvoJe odrasle dece, srećno oOŽenjen, veliki deo svog. života je proživeo lepo, ne sluteći da će Jednog dana ı on doći u situaciju da će mu jedina mogućnost da opstane biti da svoj hleb potraži u "obećanoj zemlji" Nemačkoj. Naime. Srećko će ostati upisan možda kao jedini čovek koji Je proveo tri dana zaključan u najvećoj frankfurtskoj banci —– "Bundes banci", ı koji Je boreći se za Živoi uspeo da izađe iz banke pre-

šavši njene najskrovitije prostorije: izašao Je iz nje sa deset maraka u džepu koliko je imao Kada je i ušao u nju. Da bi se ova priča ispričala, potrebno Je da se vratimo u skoriju prošlost ı u najkraćim crtama se upoznamo sa Srećkovim motivom koji ga je nagnao u tuđinu. Naime, on Je sa svojom porodicom lepo ı mirno živeo u Zagrebu. Žahuktalom ratnom propagandom njegova porodica je postala nacionalno obespravljena, tako da je on svoju porodičnu kuću u Zagrebu zamenio za adekvatnu u Ba*njaluci. Ratni plamen koji je brzo harao prostore bivše Jugoslavije zahvatio je i Banjaluku. Uprkos slabom zdravstvenom stanju, on je mobilisan ı proveo je tri gOdine na ratištu, a isto toliko puta Je bio i ranjavan. Sve strahote kojih se nagledao tokom tri godine ratovanja nisu poljuljale njegovu smirenost ı neograničenu ljubav prema porodici. Rat je prošao, život se počeo vraćati u mirnije vode i Srećko je shvatio da više ne mogu opstati ukoliko ne obezbedi svojoj porodici osnovna materijalna sredstva za život. Kada je sumirao sve novonastale probleme, shvatio je da mu nema druge nego da krene u Nemačku. Na samom putu do "obećane zemlje”, prvo ga je nepostojeća Agencija ojadi!a za 150 nemačkih maraka i nakon svih potrebnih "mformativnih' razgovora prilikom izlaska iz zemlje, posle nedelju dana, stigao je u Frankfurt.

Odseo je kod rođaka, a već drugi dan krenuo je na posao. Radio je na izgradnji stambenog, objekta kod jednog od naših "gastarbajtera".

Kako to obično biva, novajlija dobija i najteže poslove. Dakle, radio je najteže fizičke poslove, trpeći pritom sve moguće torture koje je njegov "veliki šef" tumačio kao neophodne, jer, po njegovim rečima, tako se kale pravi radnici. |

Nakon mesec daa rada prilikom isplate "big boss" mu je platu sankcionisao za 1.000 DM, opet njemu svojstvenim obrazlože-njem da trenutno nema više para te da će mu naknadno is-

platiti, pomenutu sumu. Međutim, Srećka je zapazio Jedan drugi građevinski operativac ı ponudio mu da radi kod njega uz mnogo korektnije uslove. Novo pradilište aktera ove priče bila je "Bundes banka”.

Danas Srećko začuđujućom smirenošću i crnim humorom priča svoju priču, koja je ostala duboko urezana u njegovu životnu sudbinu. Da se vratimo daljeni toku ovog, uistinu, nesvakidašnjes, događaja. Novo radno mesto Srećkovo nalazilo se u banci, iri sprata ispod zeni-

slio da se

lje. Njegov zadatak je bio da

"oštema" zidove u prostoriji 4x4, namenjenoj za sef ı da u nju postavi trofaznu struju. Bio je petak. Srećko je bio sam u prostoriji, a ostali radnici su bili na drugom spratu ispod zemlje. Kada je na časovniku otkucalo 16 časova svi su napustili banku, pritom potpuno zaboravili na našeg nesrećnika koji zaokupljen poslom nije ni slutio da će da proživi najgore trenutke u svom životu. Inače, banka je potpuno automatizovana, obezbeđena savremenim kompjuterskim obezbeđenjem, tako da nema čuvara. Kada Je oko 18 časova krenuo prema ızlazu, jer tada se. po dogovoru, završilo njegovo IO-to časovno radno vreme, shvatio je da je zaključan.

"U prvo vreme sam mineko šali sa mnom", priča Srećko. "Ali, nakon sat-dva 'složio sam mozaik? i shvatio da su svi otišli i da sam ostao zaključan. Nisam sc preteranc uzbuđivao. Mislio sam sutra će (subota) ljudi otvoriti banku i niko neće ni znati da sam ja ostao zaključan. Krenuo sam da spavam, probudio sam se u goloj vo-

di negde oko 12 sati u subotu. Bio sam naprosto omamljen. Kada sam pogledao na sat, shvatio sam frapanfnu činjenicz Banka u subotu ne radi! Takođe sam shvatio zašto sam omamljen. Ostao sam bez vazduha. Telo je počelo da mi se grči. Pomislio sam: da nisam spavao, već bili odavno potrošio kiseonk!"

sam da se

"Morao izvučem iz sobe po svaku cenu. Spazio sam jedan

uzani ofvor na Krovu. Razbio sam ga i krenuo u nepoznato. To je bio nekakay uzani otvor za ventilaciju i kroz njega sam sc kretao brzinom od 10 metara za sat vremena. Nisam znao kuda on uopšte vodi. Bio sam već na izmaku snaga. Počeli su mi pred oči dolaziti jezivi prizori iz rata, znao sam da mi se život gasi. Kada sam već gubio poslednji atom snagc, ose-

30.9. 1996. Svet

tfio sam čudan povetarac. Pomislio sam da ja to samo zamišljam. Nisam bio u pravu. Nalazio sam se samo nekoliko mefara od glavne venfilacione cevi. Osetio sam, konačno, svež vazduh. Lutao sam kroz tu cev prolazeći iznad prostorija kroz male uzane ofvore, video sam da se nalazim iznad prostorije gde je glavni sef. Posle 26 sati lutanja po venftilacionim cevima izbio

sam u prizemlje. Virio sam ·

kroz rešetke i razmišljao šta da radim. Na samo pet metara od mene nalazio se telefon. Nisam smeo da telefoniram, jer, Kao prvo, ne znam nemački. Kako bih ja nekom objasnio ko sam, šta sam i šta ja radim u nedelju u banci. Drugo, radio sam na crno Da me se policija domogla, uzeli bi mi svu jadnu ušteđevinu, gazda bi platio 100 hiljada nemačkih maraka kazne, a mene bi deportovali u Hrvatsku pošto imam hrvatski pasoš, gde bi me tek Želino dočekali. Vratio sam se sprat niže, jer sam prethodno zapazio mogući izlaz. Nevolja je bila u tome

Što sam morao izbeći dve

kamere koje su snimale

hodnik. Bio sam sam sebi smešan dok sam skakutac sa Jedne strane hodnika na drugu ne bih li izbegao kameru. Iz filmova sam se setio i pomislio šta ako imsju one infracrvene zrake i ako presečem nit. Kolena su mi klecala i napokon sam se probio do rešetke koja vodi u dvorište banke. Izašao sam napolje i preko jednog zida pobegao u park. Seo sam i udahnuo vazduh punim plućima. Mislio sam da je sve gotovo i da sam spasen... Krenem da se presvučem u tom istom parku, kad baš u tom trenutku naiđe Jedna baka i počne da zapomaže upirući prstom na mene da sam ja bandit. Ja, onako, uhvatim farmerice i sa jednom nayvučenom nogavicom pobegnem u mrak."

Srećko se posle dva dana vratio u Banjaluku, najviše zbog naglo pogoršane zdravstvene situacije. Ipak je nedostatak kiseonika ostavio traga na njegov iscrpljeni organizam. Danas živi u Novom Sadu ı sa mukom u očima priseća se ta najteža tri dana u svoin životu. +