Свет

filmskih kuća u svetu, sa vrlo dugom tradicijom, početi sa akcijom da se ovaj problem raščisti."

PISAO NA DESETINE ADRESAU SAD

t) nastavku pisma, gospodin Skočajić dao je informacije gospodinu Mardoku na koji način može da ga kontaktira, ostavljajući mu svoju kućnu adresu. kao i brojeve telefona. "Nakon izvesnog vremena", priča gospodin Skočajić - "na moju adresu stiglo je pismo iz Kompanije Tvventieth Century Fox’ od njihovog pravnog zastupnika, koji me je obavestio da je dobio moje pismo, kao i da je u toku istraga o tom problemu. On je tražio da, ukoliko imam još neke informacije povodom tog slučaja, da ga obavezno obavestim. Međutim, na tome se sve i završilo. Mada sam jednom uspeo da telefonski stupim u kontakt sa Ijudima iz Тох’-а, rečeno mi je da je autor scenarija lokalni scenarista iz Kalifornije. Poslao sam pismo i ’Universal pictures company’, ali su mi i oni dali identičan odgovor! Kada sam video da od toga nema ništa, pokušao sam da isteram pravdu preko štampe, obraćajući se časopisima koji se bave filmom. Pisao sam na adrese listova ’Los Angeles Times’, Тгепнеге’, The Holywood’, Tteporter’, ’Varietj' Film Reviews’, Tilm Revievvs’, ’Spiegel’, Tilm Quarterly’. Cak mi je jedan novinar, dopisnik ’VVashington Post’-a rekao da on misli da i jedna i druga kuća hoće da dobiju na vremenu, tj. nadaju se, verovatno, da ću da se ’ohladim’. Međutim, istrajan sam da stvar izvedem do kraja! Znam da će to biti više nego teško, ali se, ipak. nadam da ću uspeti. Trenutno je moj najveći problem što su advokati kod nas skeptični, i što gotovo nema takvih koji se bave ovim problemima, a za inostranog advokata nemam para. Iskreno se nadam da će se naći neki sponzor ovog mog procesa. Svoj deo para, naravno, sponzor bi povratio od odštete na kraju procesa. Po svemu sudeći. situacija je vrlo složena. U primerku, koji je Skočajić dobio u Jugoslovenskoj autorskoj agenciji, u napomeni stoji sledeća rečenica: "Upisom dela u registar ne može se obezbediti zaštita autorskih prava, već se samo obezbeđuju dokazi za slučaj povrede autorskog prava." A glavni dokaz čitave situacije je film. koji će, svakako. biti prikazivan i kod nas. Tada će svi učesnici ovog zamršenog slučaja imati "corpus delicti", pa će se. naravno uz uslov da se nađe malo više para. Srbi i Amerikanci naći na filmskom bojnom polju - licem u lice. Pa, kom obojci, a.kom opanci. ♦

BEOGRAD: POBUNA IZBEGLICA U HOTELU "PRAG"

Piše:„ Eva Ćubrović ■

VOĐA IZBEGLIČKE POBUNE PRIMA MESEČNU INVALIDNINU OD 4.300 DINARA!

Novinarka „Sveta” bila je u hotelu „Ргад” i istražila pozadinu afere koja je nastala nakon što je direktor ovog hotela naredio da se izbeglicama koje su tu smeštene a ne žele da se isele - isključi struja

akon što je direkt or hotela "Prag" ti BeoBasasasssEßaaasssS gradu, g. Miaden Dukić isključio struju izbeglicama koje su uporno odbijale da se isele, javnost se uskome.šala. Krenuli su razni komentari, od toga da je takvo ponašanje nehumano. do onih drugih krajnosti. da je reč o ispravnoj odluci i da među izbeglicama ima i onih koji sebi mogu da priušte i neki dmgi smeštaj, ali ne žele da idu iz hotela. Pokušali smo da direktno od direktora hotela "Prag" Mladena Dukića saznamo nešto više o ovom sukobu: "Kada je počeo rat, svi hoteli u Srbiji i Crnoj Gori su otvorili svoja vrata da bi pomogli, koliko mogu, a među njima i hotel Trag’", priča g. Dukić "Nije se pitalo za cenu. Prihvatili smo ove Ijude kao svoje najbliže. Za ovih šest godina ovde je bilo 120 izbeglica, da bi se poslednjih dana taj broj smanjio na 61. Ljudi se još nisu iselili a verujte da me je već dvadesetak izvođača radova zvalo nudeći krečenje, nameštanje itisona i sl. Kao lešinari. Rekao sam: čekajte prvo da rešimo ovaj problem. Među ovim porodicama ima 2-3 koje su došle iz hotela ’Nacional’ pre godinu dana. ali ima i onih koji su ovde šest godi-

na. Šta je ono što ih zadržava ovde? Imali su punu pažnju. Tretirani su kao gosti. Nema osobe koja nije ujutru dobila dorućak od strane konobara, takođe ručak i večeru. To su pogodnosti koje 95% izbeglica od 700.000 nema. Ja sam rođen na Grmeču, Krajišnik sam, i posebno su od mene imali svu pažnju. U međuvremenu su se neki od njih zaposlili, neki su đobili visoke invalidnine ali zašto bi neko odbio boravak u hotelu sa tri zvezdice?" IZBEGLICE BIRAJU RASPORED SOBA Zanimalo nas je i koliko je para hotel dobio <>d Komesarijata za izbeglice. "Niko u ono vreme nije postavljao pitanje para", kaže Dukić - "U vreme najveće inflacije, moji radnici su dobijali platu od 2-3 marke, ali su izbeglice uredno dobijali sva tri obroka, imali su čistu i toplu sobu. I strašno me pogađa kad

nam kažu da nismo humani. U poslednje vreme plaćano je 25 dinara po osobi. Primera radi, tri piva kod mene koštaju 28 dinara, i o čcmu onda pričamo? Mi smo mesečno plaćali struju oko 25.000 dinara, od čega je 70% bio njihov trošak, a od Komesarijata smo dobijali ukupno 45.000 dinara. Izneću vam još jedan podatak: Prenoćište za 123 gosta više košta nego smeštaj 61 izbeglice." Direktor Dukić tvrdi da su udovoljavali svim željama izbeglica, čak i onim oko rasporeda soba: "Recimo, jedna četvoročlana porodica je jedno vreme htela dve dvokrevetne sobe. Može. Onda su hteli jednu jednokrevetnu i jednu trokrcvetnu. Može i to. Iskreno da vam kažem, činili smo sve što je bilo u našoj moći. Ja sam na sastanku kod gospođe Lučić u gradskoj Vladi, gde sam bio sa predstavnicima Komesarijata i Crvenog krsta, čuo jedan frapantan podatak. 171.000 izbeglica živi na teritoriji Beograda bez adekvatne pomoći i primanja. G. Jevrić je rekao da odnedavno primaju samo brašno i eventualno "eko paket". Taj podatak sam izneo. ali nijedne beogradske novine to

nisu htele da objave. Zašto? Zato što žele da naprave aferu sa 10-15 Ijudi kojima je zaista potreban bolji smeštaj od onog koji nudi Komesarijat. Ali imate svakakve priče. Ljubomir Vasković koji je i organizator ovog bunta prima mvalidninu od 4300 dinara. Ili, porodica koja nijednog trenutka nije učestvovala u ratu. Neko ih je smestio u hotel gde su bili 6 godina". kaže Dukić. "SAMO MRTVI U SANDUCIMA IDEMO IZ BEOGRADA! Hotel "Prag" je zahtevao da se ovaj pioblem sa izbeglicama reši još ranije. Pregovori sa Komesarijatom su trajali punih godinu dana. "Još ranije smo tražili iseIjenje, ali upravo zahvaljujući Ijudima iz Komesarijata, gđi. Morini, gđi. Terzić, ah i meni koji sam na čelu ove kuće, to je stalno odlagano. Na primer, izvršena je operacija na mozgu jednoj devojčici. Rekli su:

'molim vas, direktore Mladene, primite ovu porodicu samo dok se devojčica ne oporavi, jer u bolnici nema mesta.’ Nemojte izbaciti malog Zarka Kuljanina koji je rođen u muslimanskom zarobljeništvu. Epileptično i retardirano dete. I tako se to produžavalo u nedogled. Mi smo tražili iseljenje još od prošlog ргоleća. Ušlo se u zimu, pa smo rekli: Dobro, neka prezime, i tako do danas. Na ponude Ijudi iz Komesarijata, na čelu sa Vojom Popovićem, nuđeno im je da biraju mesta u koja hoće da idu i odgovorili su: ’samo mrtvi u sanducima iz Beograda.’ Inače ponovo bi im bio obezbeđen hotelski smeštaj, samo što to ne bi bio Beograd, već Banja Koviljača, Gamzigradska, Palić i sl. Smeštaj je lep, u dvokrevetnim i trokrevetnim sobama. Možda je- problem što bi iniali zajedničko kupatilo na spratu? Da li je to strašno? Ne mogu da shvatim, recimo, da invalid koji je završio rehabilitaciju, dobio protezu sa kojom hoda, tvrdi da za njega nema

leka u Banja Koviljači". kaže Dukić. Isključivanje struje je po Dukićevim rečima bilo neophodno. "To je bilo poslednje sredstvo. Juče sam imao jedan vrlo neprijatan intervju na jednoj radio stanici. Uporno su tvrdili da sam nehuman. Rekao sam im: molim vas, izvolite, vi ste poznata radio stanica, organizujte sponzorstvo za ove Ijude, platite po 150 ili 100 dinara, a ja ću ih smestiti u koji god hoćete hotel. Kad su rekli da nisu na istim talasnim dužinama, odgovorio sam: naravno da nismo, jer vi samo pričate, a mi smo to radili 6 godina. Mi smo svoju humanost okazali na delu, neka je pokažu oni koji su veliki na rečima", završava priču direktor "Praga". "HOTEL U BANJI KOVILJAĆI JE GROZAN!" Želeli smo da pokažemo i drugu stranu. Gospođa Damjanović iz Pakraca ka-

že: "Muž mi je otišao da vidi gde treba da se nastanimo. Imamo dvoje dece. Bar da su mogli da završe razred. Sad ponovo moraju da menjaju sredinu. Muž mi ima penziju 1.100 dinara a ja radim privatno za 700 dinara. Da li je to dovoljno? Moram da kupim deci odeću i obuću jer ništa nc dobijamo. Moram da kupim nešto hrane jer je ova slaba. Za večeru dobijamo špagete sa sirom. Mogu li deca da spavaju posle takve hrane?" Druga žena je stigla iz Travnika. Rekla je par rečenica isprekidanih jecajima. "Ne znam gde ću. Otišli su po upute, valjda u Banju Koviljaču. Muž mi je bez obe noge. Kuda da ide? Kuda? Kažu da je i to hotelski smeštaj. Išao jejedan kolega da vidi. kaže da je grozno." Kad smo je upitali za ime odgovorila je: "Nikako! Šta da vam pričam svojc muke...” ♦

i IZBEGLICE POĆELE DA IZVOLJEVAJU: Mladen Dukić, Ш direktor hotela „Ргад” 9

I Fl LMSKI RAT

17. 3. 1997. Svet