Свет

KUĆA MAČAKA U ZRENJANINU

Piše: Srđan Riđički

Zrenjaninu. naselju BagIjaš. u ulici Danila Kiša, u kući broj trideset, stanuje šezdesetogodi.šnjak po imenu Mile Santovac, koji svojim ponašanjem i bolesnom Ijubavlju prema domaćim životinjama, iritira susede. Ovde se doselio 1988. gođine iz sela Kumane. nedaleko od Novog Bečeja. Radio je u Beogradu kao poštar. Od rodbine je imao brata i sestru koji su ga redovno posećivali. Pre nekoliko godina brat mu je umro u duševnoj bolnici, a odnedavno je izgubio i sve kontakte sa šestrom. Kažu da je

imao vezu sa zenom njegovih godina, sa kojom je provodio dane penzionerskog života. Posle njene smrti ostaje sasvim sam i od tada poćinje njegovo čudno ponašanje. Inače. nikada nije stupao u brak. Danas se u potpunosti zatvorio u sebe. a mačke mu postaju najbolji prijatelji. "Na početku sam ga žalio zbog njegovog položaja u društvu, ali sad ne mogu jer on nema nimalo obzira prema Ijudima u njegovoj okolini. Pokušao sam da stupim sa njim u neki komšijski odnos, ali bez uspeha. Optužio me je da sam ukrao novac od njegovog brata, pa da sam ga zatim übio, te da sam pokušao njega da otrujem i mnoge druge. Sve ove optužbe bile su upućene policiji, tako da sam oko trideset puta privođen i to bez razloga. Samom pojavom, on uliva strah i nesigurnost među decu u našoj' ulici. Više puta, kada mi je sin bio mlađi, išao je za njim i njegovim drugovima govoreći im da su homoseksualci", priča Miletov prvi komšija. Dragan Almažan. Od 1992. godine, Santovac počinje da okuplja veliki broj mačaka. Tada počinju još veći problemi između njega i komšija. Do danas, broj njegovih kućnih Ijubimaca stigao je do pedeset. Ako napomenemo da je sada februar, vreme parenja mačaka. ova cifra se može nekoliko puta uvećati. Santovac svaki dan. od jutra do mraka, provodi u gradu. obilazeći kontejnere i obližnje klanice. ne bi li nabavio hranu za njegovu veliku životinjsku porodicu. Može se slo-

bodno reći da mu je to osnovna preokupacija. Kada padne veče, vraća se kući noseći kese i torbe prepune kostiju i kojekakvih otpadaka hrane pa su mu komšije nadenule podrugljivi nadimak - Torbar. "Jedino je moja kuća odmah do njegove, pa zbog

toga ja imam najviše pritužbi na gospodina Torbara, dok većina njih ima stanove u centru grada, gde provode veći deo svoga vremena. Nedavno mi je jedno od njegovih stvorenja ogrebalo dete i posle toga su nastale zdravstvene komplikacije. Pojavile su mu se neke žlezde na tom delu ruke, te je zadržan četiri dana u bolnici radi lečenja i medicinskog ispitivanja. Na kraju je utvrđeno da je moj sin alergičan na mačke", kaže Almažan. Miletovo dvorište, osim Ijubimcima. pretrpano je i većom količinom životinjskih skeleta i utroba.konzervi, starog hleba, papira i drugim otpacima. Ovo smeće možete videti i ispred ostalih

kuća koje se nalaze u neposrednoj blizini. Ako se nađete kojim slučajem u ovom delu ulice Danila Kiša. na svakom koraku videćete po kojeg pripadnika ove životinjske vrste. Noću se ovde slabo spava, jer mačke imajuu "solistički koncert" Više puta su izvršile atak na Draga-

nove piliće i prepelice koje su bile ii kavezima. tako da je na kraju odustao od bavIjenja živinarstvom. Ljudi iz ovog kraja plaše se moguće zaraze, pa su pokušali da ih truju, ali bez uspeha. U Zrenjaninu se inače. po rečima nadležnih opštinskih organa. pojavilo besnilo. Po svim domaćinstvima obavlja se vakcihacija domaćih životinja, dok u ovo niko ne namerava da navrati, ne razmišljajući o tome da je neka od o\ ih mačaka možda zaražena. I na krajti. kažu uplašenc kom.šije: "Zeleli bismo da se neko seti ovog dela grada i pomogne nam u sprečavanju zaraze koja može zapretiti čitavoj op.štini ". ♦

„Nedavno mi је jedno od njegovih stvorenja ogrebalo dete i posle toga su nastale zdravstvene komplikacije. Pojavile su mu se neke žlezde na tom delu ruke, te je zadržan četiri dana u bolnici radi lečenja i medicinskog ispitivanja. Na kraju је utvrđeno da је тој sin alergičan na mačke,,, kaže Dragan Almažan, prvi komšija Mileta Santovca

GRČKE PAKLENE POMORANDŽE

Potresna ispovest dvojice momaka iz Srbobrana o golgoti koju su prošli kao berači na grčkim plantažama pomorandži

Piše: Slobodan Spasovski

oslednjih godina naša dnevna štampa preplavlje- na je oglasima svakojakih agencija koje za određenu svotu deviza "nalaze" zaposlenje u Grčkoj. uglavnom na plantažama mandarina i pomorandži. Loša ekonomska situacija u zemlji, male plate, a visoki računi, naterali su mnoge Jugoslovene da poveruju slatkorečivim i primamljivim oglasima. Ipak, mnogi su i dalje sumnjičavi. O svojim iskustvima pričaju Nestor Subić (36) i Ferenc Romoda (40) iz Srbobrana. Podstaknuti malim primanjima u svojim preduzećima njih dvojica počinju da se raspituju kod agencija o odlasku na rad u Grčku. "Tražili su od 350 do 370 DEM, a to je u ono vreme bilo dosta para. Bio sam sumnjičav prema njima, pa smo odlučili da idemo sami. Setio sam se prijatelja iz Ilijaša čija je ćerka već tri godine u Grčkoj. Od njih sam dobio njenu adresu i broj telefona. Govorila nam je da ne dolazimo, ali joj nismo verovali", priča Nestor Subić. "Kada smo stigli u Naflijo 16. decembra N5. potražili smo tu prijateljicu. Ona nam je već sutra obezbedila radno mesto. Prvu noć smo prespavali u hotelu, a sutradan smo otišli do plantaža u Anifi. Dočekao nas je jedan Jugosloven, prljav u pocepanoj trenerici... Sproveo nas je da nam pokaže gde ćcmo spavati. Kad smo tamo stigli videli smo garažu za kamione, svu od betona. Unutra je bilo prljavo, smrdelo je, kreveti na sprat, ćebad - Bože sačuvaj... U istoj prostoriji bila je spavaonica. trpezarija, a pored stola, odeljen pregradom bio je WC"'.

"MARŠ ZA SERBIA!"

Videvši kakvi su ih neIjudski uslovi dočekali, pomišljali su na povratak kući. Kao i većina tešili su se da će vreme brzo proći i rešili da ostanu. Ali tih dvadesetak dana koliko su proveli u Grčkoj bili su im predugi. "Ustajalo se u pet-pola šest". nastavlja Nestor, "гаdilo se od 12 do 14 sati dnevno. Plantaža je bila udaljena preko dvadeset kilometara. Nabacali bi nas na kamion kao stoku. To su kamioni bez stranica, pa se nas dvadesetak držalo jedni za druge, da ne bi ispali. Jutra su bila hladna, a čim bi počeli da beremo, već na prvom stablu bili bi mokri

do gole kože, jer ujutro je rosa, ili je padala kiša... Tako mokri bi radili ceo dan. Gazda, Kostas Statopulu je uglavnom, bio sa nama, stalno nas je terao da radimo i vikao: 'brdzo, brdzo!’ Ručak je često izostajao, obično bi to bio beli pasulj bez mesa. Ponekad kada je gazda bio zadovoljan bilo je i malo piletine. Tamo je bilo Ijudi koji nisu imali paга da se vrate, koji su gladovali... Na neki način i mi smo gladovali. Sipali bi ulje u tanjir posolili i u to umakali hleb. čak sam se i razboleo tamo", dodao je Ferenc Romoda. "Jednom kad je bilo dosta posla, ručak je izostao. Sutradan smo isto mnogo radili a dobili smo masline, sir i hleb. Smršao sam 12 kila za 20 dana", nastavlja Nestor, "Ako bi padala kiša, ne bi se radilo pa nije bilo ni dnevnice, ni ručka, ali ’stanarinu’ si moгао platiti". O uslovima u spavaonici i izgledu Anife. Nestor još

kaže: "Nismo imali gde da se okupamo, postojalo je kupatilo sa kadom u kome nije bilo tople vode, ali nama nije bilo dozvoljeno da ga koristimo. Da bi nam to bilo dozvoljeno svaki od nas bi morao da ostavi celu dnevnicu. Imali smo dve-tri šerpe, plinski rešo i naftaricu. Grejali smo vodu u šerpama. uzmeš šolju malo se nasapunjaš... Da je ovo malo mesto ograđeno žicom bilo bi kao logor." Velikoposednik Kostas Statopulu je radnicima debelo naplaćivao stanarinu a zakidao je i prilikom isplata koje su trebale biti svake nedelje. Na taj način bi i pored zakidanja svi skupili novac za kartu do kuće, pa bi on ostao bez radne snage. Zbog toga je Kostas smislio lukav plan. Isplaćivao bi neredovno i uvek bi radnicima dugovao jednu isplatu. A kada bi radnicima istekla turistička viza koja važi 30 dana samo nekolicina bi odlučila da krenu kući bez zarade. Da bj izbegli sve ovo dvojica Voj-

vođana su najavili odlazak deset dana unapred. "Kada je do.šao taj dan". priča Nestor. "on je govorio da nema para pravdajući se da mu fabrika nešto nije isplatila. Ja sam tražio samo svoje, a ne njegovo. Onda je Milorad iz Mrkonjić Grada izvadio 400 DEM iz džepa i dao ih Kostasu. On je uzeo te pare, podigao moj džemper. zalepio mi novčanice za stomak i povikao: ’Marš za Serbia’. Rekao sam da to nije dovoljno, a on je otvorio vrata, pokazao rukama prema njima i ponovio: ’Marš za Serbia’. Na kraju ništa nismo zaradili. ali imamo jedno iskustvo više. S tim smo u plusu".

"MINIBUSA VIŠE NIJE 81L0..."

Da grčki preduzimači nisu jedini koji iskorišćavaju naše radnike. svedoči iskustvo dvojice mladića iz No-

vog Sada. Oni su se javili na oglas jedne od agencija u Beogradu. Na njihov telefonski poziv odgovorio je muški glas koji im je rekao odakle i kada kreće autobus za Grčku i koliko novca da ponesu. Na dogovorenom mestu bilo je dvadesetak Ijudi i mini-bus. Pre ulaska u vozilo svako je morao da plati unapred dogovorenih 400 DEM. Kada su prešli makedonsko-grčku granicu svima je rečeno da odti do toaleta jer više neće biti zaustavljanja. Naravno. svi su iskoristili ovu priliku da se malo osveže. Kada sti se vratili iz toaleta. minibusa više nije bilo. Jedino su zatekli svoje razbacane torbe. Dvojica Novosađana sti po povratku u zemlju pokušavali da dođu do nekog iz ove agencije. ali na telefon čiji su broj imali. odgovarali sti neki drugi Ijudi. Oni su ih übeđivali da su dobili privatan stan i da na tom telefonskom broju nikad nije bilo nikakve agencije. ❖

31.3.1997. Svet