Сељак мали краљ : из живота сеоског сирочета

Много пута учитељ би му дао ручак или доручак и са сажаљењем би га гледао како пожудно једе и како му из очију захвалност сија.

Један Милорадов друг, који је имао добро срце и њежну душу, видећи Милорада, тако бедног“ сажалио се на њега и исприча својој нани, како има једног сиротог друга, коме је нана умрла, а отац му је сеоски пандур, који мало води рачуна о њему, те он иде гои бос, па и гладан, а ми имамо, хвала Богу, доста свачега па би он могао да носи увек за ручак мало више јела, те би могао и Милорад са њиме јести.

Његова мати кад ово чу и разуме, најпре се зачуди овој болећивости свога синчића, а кад се прибра, она загрли своје дете, притисне га на материнске груди, пољуби, па радосно узвикну: „Ако, рано моја; сиромаха помоћи никад није рђаво“. -

(Од тог времена увек је нана своме синчићу — Мирку спремала повише хлеба и останог јела и он је то делио са Милорадом. Милорад се најпре опирао да узима храну од Мирка, али му је Мирко рекао, да то спрема његова нана за Милорада и он може да му да, те Милорад пристане и од тада је ишао све са Мирком и много га је волео, па су заједно и учили, а по неки пут су ишли заједно и ка Мирковој кући, где би Миркова нана обојицу дочекала и много пута Милораду давала Миркове старије кошуље и гаће, па по неки пут и друге хаљинке. Но ова Милорадова заштита не би дугог века, јер Мирка исписаше из школе и на тај начин Милорад