Сељак мали краљ : из живота сеоског сирочета

54

„Боже, нано, добар ли је Милорад, с тога се надам неће одбити“, што Милорада јако ублажи и рече: „Па зовни Марицу“.

Комшиница изађе пред Милорадову купу и зовну:,О Марице“. Нашта се зачу глас: „Ој“ после овог гласа мати јој викну: „Ама дођи де овамо, дођи.“

Марица је већ маштала, по својој глави, да нешто има, кад је Милорад сабаиле звао њену мајку, а сада зову њу и већ се усплахири, као овца пред опашношћу, брво се спреми и оде к нани, која је зове. Кад је дошла овамо, она се прибије уз своју нану и само се 32гледа у земљу, а Милорада не смеде ни да погледа, а Милорад и сам збуњен и узнемирен само час погледа у мајку, часу ћерку, али никако да отпочне; с тога мајка мораде опет да прекине то мучно ћутање и поче говорити својој ћерци: „Сине мој, ми смо те звали, да те питамо: Би ли ти пошла за Милорада», јер те Милорад тражи од мене.“ Марица сва порумени, па поче да плаче и загрли своју нану. Нани би жао, па се и она заплака, а Милорад незнајући шта да ради у овој ситуацији, те и он приђе и загрли нану и поче плакати. Кад то мати вије, она се брзо трже и загрзи Милорада, као и Марицу, па им рече: „Нека вас Бог благослови, сад сте обоје моја деца“ па их обоје пољуби и узе Маричину руку те је предаде у Милорадову. Милорада прође неописана струја кроз тело, кад узе Маричину руку, а тако исто и Марицу и они се нехотице примакоше једно другом.