Сељак мали краљ : из живота сеоског сирочета

03 _ дала, да хладно размишља, а љубав се била у ђему разбудила, коју он до сада није познавао, те се је- нашао у са свим новој средини из које се тешко излази.

Незнајући шта да ради, од једном му дође на памет да зовне комшику, Маричину мајку, и кад она дође и запита га: што ју је зваог Милорад се збуни и сав поцрвени, али се комтшиница присети, јер јој је Марица причала, како ју је Милорад јуче цео дан посматрао и како су им се пред вече сусрели погледи, од чега је она сва претрнула, а он је поруменио и одмах отишао кући, а радницима рекао да дођу доцније, те поче она да говори: „Ми-, лораде, сине слободно говори, Бог је милостив, даће ти што желиш, јер си ти добар“. Ове речи падоше Милораду на усплахирену душу као мелем на рану и он се обслободи и рече: „Ваљда те је Бог научио, да ме назовеш сином, јер сам те ја баш због тога и звао, да те питам: „Хоћеш ли да ме примиш за сина»“

Комшиница одговори: „А зашто да не, само не знам на који начин ти то мислиш“ „Па који начин, па да ми даш Марицу“. При овим речима Милорад сав уздрхта и поче да се мења у лицу, постајући: час блед, час румен. Комшиница га право посматраше и видећи код њега јаку душевну борбу, поче да га ублажује, говорећи му: „Добро Милораде, ја ћу то радо учинити, али да питамо Марицу.“ Милорада пресече баш ово: „Али да питамо Марицу“; те за мало не јекну као рањеник, но комшиница и то примети, па брзо ублажи рекавши: „Мени је Марица више пута рекла: