Сељанка

6

сузе лила и тешке уздахе низала, они су нашли сасвим друго створење него што су се надали. Они су ми дрско објавили своје верење и показивали ми своје вереничко прстење. Они су држали да ћу ја осетити страшно понижење, којим су ме удостојили у мојој рођеној кући; да ћу се разјарити, презрети их и оставити да ликују. У мени је крв узаврела, моје тело је дрхтало, љутина ме је обузимала до лудила, али сам се уздржавала од сваког покрета и сваке рези. Они су ми се смејали, вређали ме, слали кући; они су се, без стида и срама, грлили и љубили преда мном, али ја сам их само презриво гледала и задржавала бес и очајање, које је у мени кипело и памет помрачавало. Али кад су ме се дотакли и хтели да изгурају из моје собе, из моје куће, ја сам одјурила у кухињу, дохватила овај велики нож и, без речи, са дивљом снагом зарила нож у срце онога, који је убио моје срце, моју младост, моју срећу и све што сам имала на овом свету. Сву снагу својих дугогодишњих болова, понижења и патњи, сручила сам једним једним замахом овога ножа у његово покварено срце, које није имало никакве милости према мени. Несретник је онемео и стао за часак, затим се почео колебати и тетурати, пошао је два три корака и срушио се у , кухињу мртав на тле. Млаз крви који му је куљао из отровног срца начивио је црвену, стаклену локву крај њега. Милосница се, у први мах, скаменила, али кад је видела да јој се милосник не диже и не одазива, клисну кучка, и изгуби се. За њом се ишуњаше и господа свирачи, отрежњени, у трену ока, од страхоте коју им је моја очајна рука пред очи дочарала.

#

И сад, ево, ту пред вама стојим и молим вас да ми ка жете да ли да се кајем што сам једном пијанцу и блуднику угасила живот онда, када је он мој живот давно пре тога растровао и убио, или да поносито станем пред своје земаљске судије и да им кажем: Господо, благословите руку која је имала смелости да суди у ваше име, једном страшном грешнику, једном пијанцу, коцкару и блуднику, који је убио срећу и живот своје јадне деце, и који је, својим одвратним животом, заслужио да се за навек избаци из честитог дру“ штва, да га не отрује» Реците, шта да радим: да се кајем и бијем у прса, или да се држим правденим осветником небројних жена патница и патничке деце, које су имале ту грдну несрећу, да су им мужеви и очеви били пијанци, коцкари и блуднициг Ви не одговарате. Добро. Зацело вас је мој страшни удес потресао и не да вам да приберете мисли а дођете до речи. Но није толико од значаја шта људи мисле о нама. Најзначније је шта мисли о нама наша савест. А моја савест је чиста и мирна. Идем да покупим своју престрављену дечицу по суседству и да их пошаљем својим ста-