Сељанка

Дај ми госпо лена!...

Било је то у Чардаку, село код Завидовића у Босни. Домаћичка школа Женског покрета тек се сместила у згради Земљорадничке задруге, куће су раштркане по брдима и једина кућа која се види кад се шумском железницом стигне, то је зграда Земљорадничке задруге. Тешко је било добити ученице, коју год упитам јеси ли писмена она одговара, а што ће ми то. На једвите јаде уписасмо 20 ученица, 12 девојака и 8 жена, али жене су муке имали са свекром или свекрвом, уплашили се стари да им снаја после не заповеда и веле зар моја Маја (свекрва) у запећак да иде кад се моја сна врати из школе. Али те младе жене баш су имале велику вољу и жељу да се просвете, све су скоро имале малу децу и деца су им умирала, незнајући од чега су децу изгубиле. Оне су нас преклињале да их задржимо и да одобровољимо старе. После великих мука то се успело. Кад су ученице почеле причати својима у кући шта ваља, а шта не ваља, почеше да нам долазе и болесници. Наставнице тог течаја г-ђе Савка Јовановић и Јованка Бабић имале су вели: ког стрпљења и истрајности као и љубави према тим несретним болесницима. Једном је дошао један мали дечко посекао се секиром цепајући дрва у шуми, и наравно, мајка његова скинула паучину и превила му рану са једном нечистом крпом. Рана се позледила и страшно је изгледала већ је почела и да заудара. Наставнице су одмах опрале рану, намазале јодом и чисто превиле. Јадан дечко, сав блажен пође и вели је ли и сутра да дођем. Наравно госпођа му направи један невин лек за ране, јер лекар је далеко, а нема ни паре за лекара и тако се излечи дечко. Чуло се то по селу, и једног дана ево ти другог већег дечка и још с врата виче: „дај и мени госпо лека“, види какве су ме красте спопале, ишао сам бабама и бајале су ми, веле да сам „нагазио“, али никако да ме излече. Госпођа му намаза неколико пута „цинковом машћу“ и красте све отпадоше и дечко се излечи, Сад почеше да долазе жене са малом децом, а нарочито оне јадне мајке које нису имале хране да доје своју децу.

— наставиће се —

л