Сељанка

— Па јесте. Али само њу једну имам, па сам као мислила, што да ми се мучир

-— Е, видиш, снахо моја, зато паметан домаћин неће такво чељаде у кућу, јер и највеће газде треба да раде. “ раду је здравље, срећа и спас животу. –

Чича: Рајко мало оћута, па продужи:

— Уме ли твоја Тода да преде и тка> — Па уме ла би, али одавно то не ради, јер нема потребе.

— Ето видиш, снахо, а то није никаква домаћица, која од своје кучине, лана и вуне не опреда и отка платно, сукно за одећу себи и својима и простирке, ћилиме и друго.

— Ама она би умела ткати.

— Е, умела би ткати, што је туђа рука или фабрика

опрела. Али то је само четвртина знања за женско. Ти се већ почињеш љутити, познајем ја одмах. Ја сам знао, да истина није слатка, али и лажи и ласкања су кратка века.

— Не, не љутим се, говори ти само. И чича Рајко настави:

— Видиш, она је вижљава Станка, ћерка нашег дућанџије, Тоду упропастила, јер се Тода с њом највише дружила. А ти знаш, да је наш дућанџија пропали трговац из вароши, чије су ћерке и жена живеле по моди, па су и твоју Тоду на то навикле. Што ће њој да врани, подсеца и кудрави косуг- Што ће јој белило и руменило» Све то квари зубе, нагриза лице, а, Бога ми, гризе и твоју кесу!

— Па и друге се девојке беле. А ја као велим, што да јој кратимрг Нека не буде постидна међу другама, кад изађе у коло. — А ја опет не велим, да су оне друге девојке, које тако исто раде, добре, него и њих осуђујем, снахо моја. Ни ја, нити ико који је паметан неће узети за пиху ону, која се кречи.

— Ја опет велим, — вели Стевка, — има се од чега, па нека се и помоди.

Чича Рајко се љутну: ;

— Ма колико да имаш, ипак треба разложно да трошиш. Јер који се научи на раскош мора осиромашити, па ма и милионе имао. Ето, зар не видиш, да си и ти много ула рила у назадак због овога» — Погледај само. Твоја Тода има много варошких хаљина, које јој је све Станка шила, по скупе паре, од швапских крпетина. Твоја се Тода научила