Сељанка
1
то ми је, знаш, маћија, мати ми је давно умрла — Шта, ти немаш мајке»
___- Јок! Нисам је ни упамтио. Па како маћијаг Па да виш добро је! Јел и те тукла док си био мањиг — Бога ми, па и није... Јес једно-дваред. Једаред тата беше у авлији, а она мене поче тући. Он упаде унутра, у кућу и — Митра излети на поље.
„Нисам ја тебе довео да ми бијеш децу, него да им
будеш мајка!“ — викну он. Од то доба није смела Митра кључити пред њим... Па није само мене, а Вемију, а њу је, вала и раду учила... Једаред давно је то било — и позава-
ђаше се. Ја сам био још мали па гледам иза фуруне, а Митра њега коре не знам за ово не знам за оно. Била је зима, снег до колена. Митри не даде ђаво да ћути него узе валити свог првог човека како је он био добар, како јој је чинио ово и ано и како је он бољи од тате. Он се помами, скочи, докопа Митру испод пазува па избаци на снег босу... Моли она, куми, братими, веже небо за земљу, — а он само мени рече да лежем. угаси жижак па леже и сам. Митра сву ноћ боса обигра око куће...
— Богме је он зао — рекох ја.
— Жесток је, није вајде.
— Па како с комшијема»
— Добро. Не инати се ни с ким;
— Само једаред са Мићом Бимбашићем. Дошао Мића — те диго плот свој те оградио градину а наши волови ушли. Он =' отера у обор. Тата му није ништа реко, него пошље ме да чувам марву. Тога дана уђе Мићина марва у наш пашњак. Тата баш дсђе у тај пар те зајми Мићину марву па у обор. Тако данас, тако сутра — замрзоше, болан, они један на другог па се погледају ко душмани... Нема дана кад није ја л наша, ја л. Мићина марва у обору... Пе хте Мића поштено, него оте једаред волове од мене па отера. Ја плачући дотрчим кући па кажем тати. Он ти препречи преко градине, срете Мићу у сокаку и ту се с њим побије. Удари њега Мића жестоко, а он ти сполати врљику те Мићу по глави. Мића падне, а он узме вслове и врати кући... После је Мића иш'о доктору, онда тужио тату суду. Тамо _ вемо — суд њи: намири и Мића подигке опет ограду... Сад живе лепо... Могло би им бити без тога, гл' Мића је, знаш, погавац...
— Зар нема више кућа Мишића» — упитах.
— Нема. -
— Онда је твој отац доселио од некуд» Јок... Била је то велика задруга, ал кад оно бише красте-замре.
— Такор
— Ја!... Наши су стари ратовали с турцима. Тата прича да је се један његов ђед удавио на Засавици. Била су тројица њих, за татиног ода отац кажу да је био јунак горопа-