Сељанка

варам... Наместила се, море к'о каква варошка, па кад последи а она пресече оком. Ја се све склањам у страну, али "тако, да ми је свакад на погледу. Не могу, море, сит да је се нагледам!... А она, пусница, само превали очима на ме, а у мени се-мутља и срце и џигерица, па ми запиште уши од зорова... - п

|. = Ајд, прође ручак и част, сад ће игра. Једва је чекам! „Лепо сам био полудео — па то ти је!.. Знам ја Марицу од детета, с њом сам се и игр'о, али који ми је ђаво те сад. не смем да јој речи рекнем! К'о да сам „омађијан“ — Боже сачувај... Свирнуше цигани, поче се свет 'ватати; у вати сеин ја... Мало не постаја — ето ти ње, па се у'вати до мене... Не. смем да је погледам! Гледам све у носеве у мојих опанака. „Што ти јорданиш»“ пита ме она. — Ко зар јаг — „Ти“ јест ти!“ — вели она. — „Не дај Боже, кад нећеш са мном ви речи да проговоришг“ — тедо да јој штогод рекнем, али стала памет, море! Ама речице!... Криво ми боже, на самог себе, па бих заплак'о!.. Само јој једва изговорих да ћемо се после разговарати..... — Кад свирнуше другу игру, у'ватим се ја опет. Очекујем да се она до мене увати, али она оде до Виће поповог. Уђе бес у мене! Смишљо сам како ћу да се Вићи осветим,... Прође и та игра, дође трећа — ето је код мене...

— „Ти се љутишр“ — рече она. — „Јок ја!“ „Што вараш, болан, кад сам ја видела!“ —

— Тамо — вамо — ми се покоримо. То вече ја узмем њу за руку па је поведем. Она пође, баш се никако не противи. Кад се мало склонисмо рекнем јој ја; — Маро! — „Ој“ — адазва се она.

— Мени се опет завеза језик. А, Бога ми, био сам сро чио све како да јој кажем, па кад је погледа! — ја заборави

— „Што си ме зваог — пита она.

— „Маро... ја би ти нешто каз'о.“

— А штар

— Немој се љутити!

= Нећу, валар Е

— Оћеш да се ја и ти пазимог — Оћу! Неће ти бити жривог Јок! Ја тебе волим као очи моје! И ја тебе!

„Славе ти, велиш“! „Живјзта ми!...“ „Ја сам тебе из одавна запазила, па све да ми је да се ја и ти волимо...

До зоре нисам кући отиш'о. Кад сам дош'о пита ме

Митра: „где си ти“"> — а ја јој кажем да сам био на свадби. „Шта си радио до сад“ — Пита она. — „Оно што си и ти кад си била девојка; ашикав'о“ — вели тата. - Од то доба ја и Марица смо скоро увек заједно. Ако је ва прелу — ја седим до ње, ако на љуштидби — опет до ње... Девојке из наше мале већ нас спевале. Дирају Марицу што тако иде са мном а она вели:

— Идем с њим к'о с братом!