Сељанка

6

Да му је који казао, да његова наја шта незна, он би се искрвио. А, ево, сад му она сама каже да ништа не зна! Баба-Стамена то опази, па му узе причати, како је постала бајалица.

__ Казивала сам ти то већ, — говорила је бабаСтамена Славку; — Отац ти је погинуо у турскоме“ рату, на Шуматовцу. Ја сам остала с пуном кућом: деце: ти си био тек зашао у четврту годину; Радивоје, Јелица и Ранђија били су старији од тебе. Милунка, која је била млађа, тек је била проходила. Од. имања није било много остало. Па и оно, што је остало није имао који да уради. Требало је хранити децу и држати кућу, и ја сам морала у надницу; ишла сам и радила по газдинским кућама: гребенала, прела,. ткала и радила друге послове.

Једнога дана гребенала сам у Павлије Станојеве. Кад би око зоранака, а њен Срдан, онај што је сада. код нас учитељ, усцикао се, па да свисне. Моли мене Павлија: — Молим те, сека Стамена, пребај му што. год. Пресвиснуће ми дете. ;

Бранила сам се, да не знам бајати, јер дотле нисам никоме и никада бајала. Али ми то ништа не поможе. Она ме окупи молити и клети у децу, те ти ја. почех шапутати око детета, и руком му почех трљати по трбушчићу. И, за дивно чудо, дете се смири и ућути. 4

_ Стаде ми Павлија захваљивати, и Бог зна како, а у вече, кад пођох кући, она ти мени спреми велики заструг сира и пуну мараму брашна, те у мојој кући. би и хлеба и мрса за неколико дана.

Ти већ знаш, како то бива код нас у селу. Одмах пуче глас по народу: Ре : — Стамена Јованова разбацује деци плач!

И мени жене почеше доносити децу. А заранци;. а мени тек дође по која жена с малим дететом: да обајем детету и разбацим плач. Моја сам око деце шашољила и бајала. Је ли деци то што помагало, не знам, тек мени није било рђаво, јер ни једна жена: није долазила празних руку. Зи

"Мало по мало, па почеше долазити и за друге: враџбине.