Сељанка

нешто имањца и онај кућерак на крај села... Примио га се кум крштени, и код њега је био до девете године; а кади кум умре, он оде у најам по туђим кућама, а своју затвори мртвим коцем.

Зато су га прозвали: Сиротан...

И... видео је и сам да је сиротан, па се тако и владао. Све му је други био пречи, сваком се склањао с пута и гледао умости. Било је то једно „слатко“ срце, — нема данас више. Да ти учини што зажелиш а после да ти не каже: учинио сам ти ово и ово:!...

А вредан као кртица. Кога служи — он баш служи. Њему не мораш заповедати: „Радо, уради ово оно“. Он зна и сам. Лето, зима — њега ћеш увек видети у послу: — ради. Шта радиш, Радог — Ето... помало. Па тек се сав зарумени... Стидљив као девојка!... Е, Бог му одузео оца и мајку, али му дао у другом! У његовим рукама свирала говори, а двојнице... то се не да испричати.

Недељом се искупи свет на „Усту“. људи заседну где год у хлад, а младеж стоји и ћути,. Што нема Раде» питају се девојке. Где ли је Радаг — питају старији. Све сагло главу! Док тек ето ти њега, иде шором! Све очи живну; сва се уста насмеше; сваки ти то и нехотично рекне:

Ево га! И гледа у њега. А он се заруменио...

Камо си ти море» — Питају старији. Ево ме. Имао сам посла нешто. Дела, дела, дуни мало! Изгибе овај народ чекајући, — рекну тек старији.

Тек јекну свирала, а коло као градина. — Де, Радо, мачванку! Он свира мачванку. Де, јако поцерку! Он свира поцерку... А кад сунце седне, и кад, у вечерњој хладовини, замиришу и поља и воћа, коло се разлази тада Раде узме своје двојнице и иде у пашњак.

И ту, под сенком каквога дрвета, лешкари, гледа плаво небо и на њему трепераве звезде. ИМ тада његове двојнице говоре са сјајним звездама на небу и славујима у гори.

Н

Служио је код Петра Миљевића. Миљевића дом је један од првих домова у селу. То је и добра кућа од старина, а и задруга. Пазио га је Петар као рођеног сина. Одевао га као и друге укућане; а народ у кући гледао га је као задругара. Њему је ту било добро. Већ две године како је у тој кући, па није мислио тражити другог газду, једно што му је ту добро, и друго... али кад сам почео, да вам и опричам. Петар је имао кћер Миљану. То је једна вижља тек у шеснајстој години, протегљаста, плава, граорастих великих очију, а живи ђаво!... Није се могла станити на једном месту — већ ако је све жеш па тако!...

И Рада ту!... То је било с пролећа. Тек почело да се буди и земља и дрво. Рада се вратио кући од плуга. Ушао на капију, па хоће у кућу. А у баштици иза куће Миљана