Сељанка
у
5“
— Дај ми газда Петре два дуката да одем на вашар; "оћу да купим неке пашурлије за кућу.
— ти баш 'оћеш да скућиш све без жене>
— А, боље имати него тражити по комшилуку.
— Добро, синко, ево ти!
И даде му паре.. |
О!... накуповао тај син неких чинија, тапрака, кашика сваког чуда Божјег. Смејали су се: од куд да му свашта падне напамет и пропири ватра на огњишту...
— Сад треба 'леба — рече он. С њиве своје беше скинуо десет товара зоби. Он их размени за пшеницу. И њу склони у један вајатић. На другој њивици беше му кукуруз. Сад је имао храну за целу годину. Газда Петар обећао му дати двоје свиња, једну кравицу и две овце. Сад је могао бити М4РаЊ Уђе у своју кућицу, скиде капу, прекрсти се па рече:
"Вала теби, Господе!... Свега си ми дао!... И здравље, и памет, и снажне руке... дај ми још Миљану: дај ми среће! И задовољан се спусти на свој креветац. Баци поглед на беле дуварове, па на десну руку... Жељо!... Ко ће те описати!
Дође јесен, богата, пуна... Гледао је весело Раде на своју њивицу на коју се испречили клипови кукуруза. Пуно је срне његово, весело је око његово.
Сад ми треба само да се побринем још за зимницу. Увешћу је у малу али пуву кућицу. Ако '"тедне самном 'леба јести имаћемо га пуно. Па се извали под вишњу, коју је његов отац засадио, и која је баш пред кућом, не осети никаквог бола, никакве жалости; чак узе двојнице, па свира и свирком натпева славуја.
Једног дана, баш пред Митров дан, крете се он у чаршију неким послом. У путу је мислио: да ће најбоље бити, да — кад се из чаршије врати — сврне код чика Павла, те да га замоли, да проговори газда Петру за Миљану.
Весео је, Боже, весео, клети се не може! чак накуповао неке ствари и Миљани. — Ама, оћу њом да се дичим свуда! Само ако ми је газда Петар да!...
У само вече дошао је у село. Уврати се и викну с капије. Једно од чељзди изиђе. — Јел ту чича Џавлег.
— А! ти си Радог Није.
— Ја где јер
— Отиша Миљевића кући, Миљана “примиџла паре,“ па га одазво чича Петар.
Раде се ухватоо рукама за плот, а све се око њега окреће... — Ајде. вамо!
— Нећу... грцаше он... и одмиче посрћући...
Ишао је као махнит... лутао... Сад је трчао, сад ишао сасвим најлак... Испрва беше као у неком мраку, где не виђаше ништа. Глас беше тако изненадан, да га је и убиои није убио!... Он најпре не осети никакова бола, никакве жа-