Сељанка

Лековите биљке

Народно самолечење наше налази се у врло рђавом стању. Варошко становништво, особито интелигентнији део његов, нарочито после ратова, све више обраћа лекарима за помоћ иу лакшим случајевима. Али, ипак један део варошани и скоро сви сељани, лече се код бајалица и гатара, код баба и „видара“, '— и пропада. —

Лечење лековитим биљем у нашем је народу врло распрострто, а оно потиче из незапамћених времена. „За сваку бољку народ има биљку“. И то, само по себи, неби било велико зло. Али је право зло у томе, што је народ у овом самолечењу неупућен, што му је'цело лечење незналачко, претерано, празноверно. Наш народ не уме на селу честито да справи ни најобичнији теј. Из незнања лечи се наш народ најјачим и најопорнијим срествима (по оној народној: „Клин се клином истерује“), па често и најотровнијим биљкама (нпр. од зубобоље накађивањем на буници, или привијањем листа од дувана на црвени ветар итд, Наш народ у селу не уме при самолечењу да одржава ни најобичнију чистоту, те нису ни мало ретки случајеви, да се рана загади и подљути, па потом се и главом плати, од иначе потпуно невине лековите биљке (нпр. од листа боквице, или сока из биљке споришевине), а то зато, што су привијене на отворену рану нечисте биљке у свежем стању.

Самолечење биљем има код свих народа на свету. Али, изгледа, да је оно у нашој великој Југославији распрострањено више, него у ма којој земљи у Европи.

Отуда је дошло тог

Несумњив је узрок јако распрострт самолечењу код нашег народа у томе, што је код нас још увек "мали број лекара, а велики број забачених места удаљених од вароши и лекара, од апотека и болница, а у далеким планинским крајевима је још и велики број уопште тешко приступачних насеља, — то је главни узрок. МИ тако ови узроци учинили су а и још, ће за