Сион

34

један само просђ Наставник, већ и отац, и родољуб, и апостод српскога народа и српске цркве? Разгледајмо ма и површно овај адем — камен драги, који све боље и лепше блиста, што га само брижљивије и пажљивије прати српско око, — разгледајмо и наспоменимо, те да га тако достојније прославимо и углед себи узмемо. Ко од нас не зна, бл. хр., да је св. Сава био син пресветлога дома Немањина, првог српског краља СтеФана, и да је он још у 18-тој години својој оставио и родитеље и дом очин, па отишао у св. Гору и примио чин монашки, те од Радска постао — Сава? Но шта покрете ову младу, ову јуношеску душу краљевога сина да оставља дворе родитељеве, да оставља престо, који га је очекивао, да оставља све насладе и задовољства ово-светска, па да иде у самоћу — у монашество? Ништа друго, бл. сл., до једина благодет божија, која даљновидним оком својим прати судбе свију народа и подиже из средине њихове људе да спасу или да казне народе, гледајући на заслуге или грехе њихове. Да, нарочита благодет божија, која обимаше својом љубављу народ српски, задахнула је даром небеске мудрости и нашега младог Радска, те је још у оним годинама умео и могао појмити оно, до чега људски највиши умови могу тек после дугога искуства и напрезања допрети, а на име: да је ирека аотреба и дужност свакога родољуба — онуртвовати личне своје користи и угодности оаштим иотребама и користима. И ево шта одвоји младог Радска и од дома родитељева и од свега блага земаљскога и одведе к св. Гори, да, га тамо посвети великоме цару царева — Господу. Јер он знађаше, да тек тим а не другим нутем могао је он свој род просветити, јеванђелску веру у народу своме стално утврдити и народну цркву основати. И заиста, бл. хр., цео потоњи живот његов, свако дело и свака речица његова беше посвећена овоме великоме и светоме задатку! Он по кратком времену виде своје жеље оства-