Сион

54

тима још се и не зна за те велике олакшице и благослове, што их наука шири. Наш начин рада и наши алати остају још и данас но староме у пркос свима наиредцима науке; наши привредници још и данас сатиру најбољу снагу своју око оних производа што се у образованом свету скоро без сваке муке постижу. Па за то није чудно , што ми нашим радом не можемо да намирујемо потребе наше, него се непрестано задужујемо. Услед тога задуживања, земље почеше прелазити и гомилати се у појединим рукама, а многе радне руке осташе безпослене. Наравно, да отуда могу настати врло рђаве последице како за наше економно тако и за морално стање. Како ће се том злу доскочити? То питање непрестано потежемо, али не знамо како да га решимо. Истина на овој последњој скупштипи прекиде се једном и то питање али на тај начин, да се земље не смеју више продавати. Но може ли се тим начином постићи она цељ, која се жели да постигне? Одговор на то питање изазива друго питање: од чега се задужује наш народ? Једни кажу да се он задужује из лакомислености. Ако је тако, онда треба лечити ту лакомисленост. Други онет кажу да се задужује из нужде. Ако је тако, онда се треба старати да се та нужда одклони Докле год постоје узроци задуживања, дотле ће се народ непрестано задуживати, па. ма какве се мере против тога предузимале. Ако не сме продавати земљу, он ће продавати плод са земље. А нама и треба земља управо због плода, који она доноси. Шта је вајде нашем сељаку што ће он имати њиву, кад ће је други жњети ? Шта је вајде што ће он имати краву, кад ће је дрз г ги мусти? Све то показује да досадашњи начин рада није такав, какав би требао да буде па да можемо намирити све потребе наше. С тога треба пре свега научити наш народ да уме боље радити , а богме и боље штедити. Боља радња и боља штедња, то је једини сигурни пут, којим се наш народ може опоравити и из ове садашње невоље избавити. А да би наш народ умео боље ра-