Сион

66

некадашње државе. Но и ова зла, у здравуљ наших честитих и великих султана, нретрпесмо и пренесмо. Од хатихумајума, и Кримске војне, а нарочито, одкад се заподеде ово бугарско и грчко црквено пвтање, ми трпимо зла и насиља таква од понеке наше рођене браће Бугара, а нарочито њихових просветних преставника и чорбаџија, да се већ више не може сносити. Нема светог храма српског, кога код насилао и лукаво заузеше Бугари, а да му надписе и свеце српске не истругаше и не замрљаше; нема светог храма сриског, кога још не заузеше и не освоише од Срба, а да несу пробали свима па и најподлијим сретствима да га заузму, побугаре, па што је још црње и горе да га не затворе инеутамане; нема светих старих српских књига и утвари да и с њима тако исто не учинише, не утамаеише и не попалише ; нема светих српских моштију, а да и на њих не насртаху да их униште и побугаре; па би им и сва та зла опростили, да нам још не дирају језик и народност нашу. Нема владике бугарског у нашим крајевима, између Искра, Дунава, Једрене, Солунске Бистрице, Шкумбије и Црног Дрима, а да није свима сретствима покушавао да укине славе, наша света и крсна имена, наше народпо одело доламе, натурајући бугарске кулбане и чакшире, јер одиста у Бугара нема ни славе ни долама у Бугарској између Вида, Балкана, Црног мора и Дунава. Нема бугарског учитеља, владике, чорбаџије и ма каква преставника, који се свима сретствима не труде да униште наш стари и свети српски језик још из доба наших светих Неманића, натурајући свој садањи бугарски; па смо и то трпељиво трпили и трпимо све за рад братства, слоге и љубави, а и трпели би до амина века да нам већ непрекипе оном изјавом некаквих тобожних бугарских одбора, који у ствари и непостоје у Маћедонији, него су у Цариграду, Трнову, Букурешту, Одеси, Рушчуку и другим местима, и која, под видом отвореног писма садањем председнику министарског савета