Сион

67

и министер спољних послова г. Јовану Мариновићу изађе у 186. броју „Будућности" од 1878. год., а која у ствари и није ништа друго: до пашквила некодико овде станујућих Бугарских пропагандиста, који стоје у свези са цариградскии пашквилантима и сплеткашима. Ми смо и ту изјаву као и све грдње и управо клевете, које непрестано од поменутог доба излазе у свима Бугарским листовима, сносили и трпели, сматрајући; да је све то ао наређењу неаријатела нагиег честитог и великог султана, зликоваца турака и осталих, да се само што ве&ма угњетава народност сраска и дражи аротиву својих госаодара. јер све те Бугарске листове издају и уређују све сами Турци и Турске државе неариЈатели , о свош трошку, ареко одиадника од братске нам народности Бугарске, а у самој ствари излазе о нашем зноју и нашој муци. Да није тако одкуда би у свима бугарским листовима, и скоро у свима њиховим бројевима, излазиле не само грдње и клевете на све оно што је српско, као да смо ми Срби у Турској је/шна пасторчад, и као да смо ми непријатељи Бугарски, него у којима не би било и пањкања, шпиунисања, и управо дражења, натуткивања, не само појединих турака, но и власти па и самог честитог и великог Султана, иротиву свега онога што је српско и што неће да се побугари, доводећи све то у неку не постојећу свезу, са свима владама у Шумадији, од кримске војне и предаје градова а нарочито од 1868. год. па до данас. И ово смо трпели за рад братства и љубави, али кад нас и у српским листовима почеше да нападају и пањкају те ови доносише и доносе о нама разне погрде и називе као: Гоге, Рекалије, Бугари, Цинцари, Арнаути, Шопови, Тоске, и Бог би ти још знао каквих ту нема погрда и назива, које ми ничим не заслуживасмо и не заслу г жујемо, и кад хоће да на наша леђа натоваре све оно, што сама наша драга браћа Бугари примају и имају; онда то јавно исповедамо пред целим светом и српством, да нас бар ово неби корело за то5 *