Сион

68

божне своје неке милостиње: да ми сви из ираве а сада такозване Старе Србије, колико нас год овде у Шумадији има као разних радника и занатлија, ннкада ни зашто не молисмо, нити нам ико икакву милостињу до данас учини, но напротив све што је чињено, и што се можда још и данас непрестано чини, чињено је све самој нашој драгој и милој браћи Бугарима. Од нас нема ни једнога, који бан бадава вуче од Шумадије плате и башкари се по Београду грдећи нас Србе па и Шумадинце, који их помажу, и распростирајући Бугаризам по нашим јадним и чемерним крајевима праве Србије, па још и у Шумадији, копечећи се некаквим Балканом и неким вајним титулама некаквих војвода и тобожних ослободилаца Бугарских, и у ствари све самих банкротираних бивших бугарских чорбаџија. Ми сви из нахија праве Србије: Нишке, Прокупачке, Куршумљиске, Љесковачке, Пиротске, Видинске, СоФијске, Радомирске, Снегопољске, Струмничке, Врањанске, Гниланске, Скопљанске, Тетовске, Кичевске, Дибарске, Оридске, Елбасанске, Битољске, Воденске, Костурске, Прилипске, Велешке, Штипске, Радовићске, Разлошке, Кочанске, Самоковске, Кратовске, Ћустендилске, Кумановске, Пећске и Призренске, колико нас год има, својим сопственим трудом и знојем, једући сув и окорео леб с туцаном сувом паприком, годишњим бројевима од 80—100.000 душа, и радећи своје најтеже, а простије разне занате као: Помостарски (калдрмаџиски) пекарски, млекарски, зидарски, наимарски, рогознички, костретски, пиљарски, стругарски, грнчарски, кокичарски, и онако надничећи и служећи с крвавим знојем и трудом, а на најпоштенији начнн зарађујемо кору леба и по коју цркавицу, те плаћамо нашем честитом и великом Султану, као и по нешто Шумадији данак, издржавамо не само наше бедне и сиротне на вилајету породице, одкупљујемо се од разних глоба и беда, но још издржавамо и чувамо украсе српства и православља, наше ",вете божије храмове, задужбине наших светих краљева, царева и светаца,