Сион

120

непогрешљивог прогласио. Можете то сви једногласно закључити и прогдасити, ади мој гдас нигда и никада за то добити нфете. Господо! сви правоверни упрли су очи у нас, очекујућп од нас дека против ових зада која цркву обејЈч^стише и понизише. Зар ћете их и у тој нади преварити? ГГред Богом, преведика нас очекује одговорност, ако ову згодну и свечану иридику пропустимо, коју нам Бог за дечење праве вере даде. Хајд'те браћз да се ^гњоме користимо и да је на наше бдаго употребимо; наоружајмо се светом храброшћу; поднесимо тежак, ади пдеменит труд; обазримо се на науку апостода, без којих ћемо вечно у бдудњи, тами и неправом предању остати. Посдушајмо наш разум , јер ми сматрамо апостоле и пророке за једине наше непогрешљиве учитеље у погледу свију питања. Шта морамочинити, да блажен^будеи^ 1 Еад то питање решимо, тада смо и темељ нашој вери положили. ^ Чврсто ћемо стојати на вечитој стени — на све^ом писму од Бога нам даном;^пуни ћемо бити поуздања пред светом; јер нећемо другог, осрт распетог Ј. Христа признати. Ми ћемо свуда бити победиоци, и римска црква имаће у својој 8§~ родпш1 (т. ј. иреустројет®©) (Жестока вика: ,Доле!" Напоље протестанте, Калвине, издајицо цркве!). Нив«лвва ме, Господо, ваша вика не плаши; ако су моје речи жестоке, ипак је моја савест мирна. Ја не привадлежим ни Дутеру ни Кадвину, ни Павлу ни Аполосу, ^већ једином Ј. Христу (Наново вика: „Проклетство, прокдетство оДпаднику)! Проклетство! да Господо, проклетство! Добро знате, да не вичете против мене, већ против св. апостода, под чије би покровитељство жедио ја, да се стави овај црквени сабор. 0! кад би они из гробова устади, сигурно би говорили мојим устима, а говор њихов не би се ни мало раздиковао од мог говора. Бј^Ги им могди штогод противно доказати, кад би вам они из списа доказали, да се папство од еванђеља христовог удаљидо, тј. од онога што су они проповедади и својом крвљу запечатили? Бијд" ее смеди усудити, и казати им, да наука наших папа, наших Белармина, наших Игњатија, Л^јбле — више цените него ли њихову? Не, не, и по хиљаду пути не! Није могућно, да су уши затиснули, да више не чују, очи затвориди, да више не виде, а срца затупили, да више не осећају. 0! кад би нас Онај одозго хтео казнити, и своју руку теЈрко на нас подиго , као што је то с Фараоном учинио: тада не би требало да Гарибалдије војнике напушта,